Oset ili Senzacija

Rečnik Geštalt Pojmova

Biologističko-telesna perspektiva, ciklus kontakta, teorija selfa

Oset ili senzacija je jedan od veoma važnih koncepata u GT. Kroz senzaciju naše telo nam pruža važna, životna obaveštenja (glad, bol, hladnoća, strah, sitost, radost, vrelina…). Na primer kroz osećaj gladi naše telo nas informiše da je homeostaza narušena i da nam je potrebna hrana da bismo opstali. Kroz oset vreline naše telo nas upozorava da je vatra opasna. Kroz osećaj umora da nam je potreban odmor. Kroz senzacije nas naše telo informiše o našim potrebama.

Senzacije su način na koji se naš self najbazičnije (u smislu opstanka) pojavljuje na granici kontakta sa sredinom. U smislu teorije selfu senzacija spada u onaj korpus koji zovemo id funkcija.

Oseti su poziv našem ogranizmu da se angažuje, da preduzme odgovarajuću akciju (ego) koja će mu omogućiti opstanak. Osećaj gladi je u funkciji preduzimanja akcije koja će omogućiti hranjenje. Senzacija je dakle, mada ne nužno, početak naše akcije, početak našeg pojavljivanja na granici kontakta sa sredinom.

Izgleda da ne moram u svakom trenutku biti svestan svoje senzacije. Na primer gladan sam ili mi je hladno ili sam umoran, ali ja toga nisam svestan, jer sam usredsređen na rad. U datom trenutku senzacija probija prag svesnosti. Postajem svestan da sam gladan. Oset kreira uzbuđenje, mobiliše energiju za ciklus kontaktiranja sredine. Postajem svestan da sam gladan i to u meni kreira neprijatno uzbuđenje. Tim uzbuđenjem mobilišem se za akciju kojom ćemo doći u poziciju da zadovoljimo potrebu i na taj način ostvariti pun kontakt i razmenu sa sredinom, kako bi homeostaza ponovo bila uspostavljena.

Senzacija i percepcija

Senzacije nekada imaju poreklo u samom telu, kao na primer glad. Češće međutim one su odgovor na nešto što se događa u spoljašnjoj sredini (telo kao izvor senzacija bi zapravo bila unutrašnja sredina), dakle na nešto što do nas dolazi putem čula (percepcije). Na primer moj osećaj gladi će se pojačati kada osetim kako miriše hrana. Pas oseća radost kada čuje i vidi prijatelja čoveka kako se vraća kući. Osećam neprijatno uzbuđenje, strepnju, kada vidim zabrinuto lice člana porodice. Kada mi se partner osmehne u meni se javlja prijatna toplina koja mi mami osmeh.

Senzacije i osećanja (emocije)

Psiholozi govore o bazičnim osećanjima a to su radost, tuga, strah, ljutnja i gađenje. Osećanja su reakcija na nešto u sredini. Osećam radost kada ponovo vidim voljenu osobu. Osećanja su takođe u vezi sa mojim razumevanjem situacije, procenama, uverenjima. Osećam ljutnju kada shvatim da moj poslovni partner nije ispunio svoj deo dogovora. Osećanja međutim imaju svoj telesni (senzorni) aspekt. Fenomenološki, radost prepoznajem kao prijatnu energiziranost u stomaku i grudima, u mom licu koje se razvlači u osmeh. Ljutnju osećam kao neprijatno uzbuđenje koje počinje da vri u mom stomaku i grudima, uznemirenost, grč u vilici i udovima, stezanje mišića…

Ponekad se u psihologiji govori o složenim osećanjima ili stanjima kao što su ljubav, stid, krivica, nepravda, neadekvatnost. Ova složena stanja takođe imaju svoj telesni (senzorni) aspekt, kao i motorni odgovor.

Psihoterapijski značaj

Oset ili senzacija od suštinske je važnosti i u geštalt psihoterapijskom procesu. Kroz osvešćivanje senzacija vraćamo se telu koje nas u sada i ovde psihoterapijske seanse obaveštava o prirodi našeg doživljaja.

Tako na primer klijent može imati senzaciju prijatne topline koju opisujemo kao radost, jer je došao na terapiju, u poznatu sobu u kojoj se često osećao veoma prijatno i sedi preko puta značajne osobe sa kojom je već imao obilje dobrog iskustva (persona).

Na početku terapije terapeut i klijent osećaju uzbuđenje, mešavinu strepnje, zainteresovanosti, radosti.

Zamišljajući važne situacije u kojima se klijent nalazi, ili čak samo razgovarajući o njima, u klijentu se mogu pojaviti senzacije koje mu se inače pojavljuju u tim situacijama. Tako je terapija prilika da se one osveste, iskomuniciraju i da se sa njima radi. Na primer, kada sam svom terapeutu počeo da pričam o sukobu koji sam imao sa kolegom, počeo sam da osećam jaku uznemirenost. Dalje smo razgovarali o sličnim situacijama kojih je u mom detinjstvu bilo mnogo. Rezultat tog razgovora bio je da sam počeo da osećam rasterećenje i mir.

Senzacije su takođe način na koji se u nama javlja fenomen rezoniranja, važan za relacionu perspektivu. Senzacije težine, umora, nelagode, knedle u grlu, na primer, mogu se javiti u paru terapeut/klijent kada klijent sili sebe da priča o nečemu o čemu mu se zapravo ne priča. Senzacija vrtoglavice može se javiti kada klijent govori previše brzo. Senzacija „knedle u grlu“ može se javiti kod klijenta i terapeuta, paralelno, kada klijent stežući grlo zadržava osećanja. Senzaciju vrtoglavice klijent može osetiti jer prebrzo prelazi sa teme na temu (kao oblik deflektivnog izbegavanja kontakta), ne dolazi zaista u kontakt.

Kada govorimo o relacionoj perspektivi u geštaltu, dakle, iste ove senzacije (umor, vrtoglavica, tuga…) na osnovu rezoniranja može osetiti i terapeut, što može biti od važnog dijagnostičkog značaja. Geštalt terapeut, dakle obučen je da prati senzacije u svome telu i dovodi ih u vezu sa onim što se dođaga između njega i klijenta.

Klijent u terapiji može osetiti radost jer mu se čini da je konačno prepoznat, jer ga psihoterapeut prati, oseća, ili jer je shvatio sebe, došao u dodir sa svojim doživljajem, da ga je terapeut upravo shvatio, što znači da su se terapeut i klijent približili, da su više u kontaktu. Toplina koja se širi grudima kada je primetio da ga terapeut posmatra sa zainteresovanošću i ljubavlju oset je koji ih informiše da su napravili korak u povezivanju i kontaktu. Ove senzacije terapeut može iskoristiti tako što će ih iskomunicirati sa klijentom, što će verovatno pojačati taj prijatan doživljaj.

Senzacija je dakle takođe intencionalna. Prvo, svaki oset (senzacija) je oset nečega. Topline, hladnoće, mekoće, bola… Drugo, to što osećamo je prijatno, neprijatno ili neutralno (irelevantno). Samim tim u senzaciji je klica pokreta koji će zadovoljiti potrebu. Otkloniti neprijatnu senzaciju. Pribaviti prijatnu senzaciju. U senzaciji gladi je klica pokreta kojim ću posegnuti za hranom. Reći da je senzacija intencionalna znači reći da je i senzacija nešto između organizma i sredine, a ne nešto unutra, što sa sredinom nema nikakve veze. U senzaciji prijatnosti koja se meni javlja kada vidim da me terapeut gleda smireno i zainteresovano je začetak mog posezanja za njim, moje aktivnosti poveravanja. Kada vidim kako me gleda, kada osetim njegovu prisutnost, osećam slobodu da mu kažem o mučnom osećaju krivice koji me proganja zbog greške koju sam počinio. U relacionoj paradigmi se, dakle, i na senzaciju naglašeno gleda kao na ono između, kao na nešto kokreirano ili deljeno.

U relacionoj perspektivi GT danas, istražuje se rad koji je intuitivnim, predkognitivnim, nekad neverbalnim pokretom. Na primer terapeut je osetio impuls (intenciju) da se svojom stolicom približi klijentu. Da li možemo reći da se ovde radilo o senzaciji? Osetio sam potrebu da te pogledam. Osetio sam potrebu da ti priđem. Nisam o tome razmišljao, jednostavno sam osetio da želim da to učinim. Ako ne bih to učinio osetio bih da se opirem samom sebi. Izvođenje pokreta koji sam osetio da mi treba mi prija. Iskustvo pokazuje da se to može poklopiti sa klijentovom potrebom, pa u tom slučaju nećemo govoriti o mojoj ili tvojoj potrebi nego o našoj potrebi, o intencionalnosti polja.

Jer, da nastavimo primer, kada je terapeut privukao stolicu klijentu polje se ispunilo senzacijom topline nove prisnosti. U sledećem trenutku terapeut oseća intenciju (polja) da klijentu ponudi ruku. Klijent je rado prihvata i počinje toplo da plače. Senzacija tople tuge ispunjava polje. I ostali članovi grupe se grle i neki počinju da plaču, neki privlače svoju stolicu paru terapeut/klijent. Govorimo dakle o senzaciji kao intenciji polja, kao početku pokreta koji će zadovoljiti potrebu polja: para terapeut/klijent većeg dela grupe ili čak cele grupe.

Savremeno socijalno polje

Čovek nedovoljno pažnje posvećuje senzacijama, potiskuje ih, ocenjuje, često pogrešno interpretira, želi da im komanduje, okrivljuje za njih sebe ili druge. Veliki deo GT, s druge strane, zasnovan je na iskustvu vraćanja senzacijama. Možemo reći da je geštalt terapija bitno učenje prepoznavanja i razumevanja svojih senzacija u kontekstu polja te prepoznavanja intencionalnosti senzacija (prepoznavanja pokreta koji se u senzaciji začeo i koji će zadovoljiti potrebu koja se kroz senzaciju objavljuje, potrebu polja).

„Natrag čulima!“, bila je Perlsova krilatica.

2020-05-18T18:42:38+00:00

About the Author: