Oduvek sam sklon mašti, tišini, sanjarenju. Bezbroj dužnosti u “spoljašnjem svetu”, čak i kada sve ide kako želim, učine da povremeno oko srca osetim sivu hladnoću. Tada postajem svestan da sam previše napolju, u raznim ulogama kao što su uloga psihoterapeuta, učitelja u našoj psihoterapijskoj školi, menadžera, direktora, koordinatora. I ma koliko da su mi sve te uloge važne i ma koliko da volim svoj posao, svakodnevno rešavanje problema i rvanje sa stvarnošću učini da želim da se uvučem u sebe, u neki unutrašnji, topao svet. A pisanje mi pruža upravo to. Tada spoljašnji svet prestaje da postoji. Bivam duboko u kontaktu sa svojom unutrašnjošću, sa svojim sećanjima, sa davnim ili skorim događajima koji su u meni ostavili neizbrisiv trag. A trag želi da mu se povremeno vratim i da ga ponovo osetim, oživim. Ako se to ne događa dovoljno često moja duša počinje da pati, a tragovi koje je spoljašnji svet u njoj ostavio stapaju se u bolnu tamu.

Pisanje mi daje jednu posebnu vrstu prisustva, prisustva za sebe, budnog i nežnog. Nešto veoma slično događa se u psihoterapijskoj seansi. Pisanje mi daje osećaj zaokruživanja vlastitih iskustava. Tim unutrašnjim mestima na taj način ukazujem poštovanje i ljubav i ona mi uzvraćaju radošću. Vremenom sam shvatio da je ovo za mene vrlo važna i vredna duhovna praksa.

Najzad, poželeo sam da ta mesta mog najintimnijeg unutrašnjeg sveta podelim sa vama…

Piše: Nikola Krstić