Otkud to da pišem priče

Nikola Krstić – priče jednog psihoterapeuta

Oduvek sam sklon mašti, tišini, sanjarenju. Bezbroj dužnosti u “spoljašnjem svetu”, čak i kada sve ide kako želim, učine da povremeno oko srca osetim sivu hladnoću. Tada posjem svestan da sam previše napolju, u razim ulogama kao što su uloga posihoteraputa, učitelja u našoj psihoterapijskoj školi, menađera, direktora, koordinatora. I ma koliko da su mi sve te uloge važne i ma kolko da voim svoj posao svakodnevno rešavanje problema i rvanje sa stvrnošću učini da želim da se uvučem u sebe, u neki unutršnji, topao svet. A piaanje mi pruža upravo to. Tada spolješnji svet prestaje da postoji. Bivam duboko u kontekt sa svojom unutrašnošću, sa svojim sećanjima, sa davnim ili skorim dogaima koji su u meni ostavili neizbrisv trag. A trag želi da mi se povremeno vratim i da ga ponovo osetim, oživim. Ako se to ne događa dovoljno često moja duša počinje da pati, a tragovi koje je spoljšnji svet u njoj ostavio stapaju se u bolnu tamu.

Pisanje mi daje jednu posebnu vrstu pristsva, prisusva za sebe, budnog i nežnog. Nešto veoma sličlno događa se u psihoterapijskoj seansi. Pisanje mi daje osećaj zaokruživanja vlastitih istava. Tim unutrašnjim mestima na taj način ukazujem poštovanje i ljubav i ona mi uzvraćaju radošću. Vremenom sam shvatio da je ovo za mene vrlo važna i vredna duhova praksa.

Najzad poželeo sam sam da ta meste mog najitimnijeg unutršnjeg sveta podelim da vama…

Piše: Nikola Krstić

2019-07-01T09:51:26+00:00

About the Author: