Psihoterapija i Depresija

Nikola Krstić – Priče jednog psihoterapeuta

Da li vam se ikada učinilo da živom prolazi pored vas kao šareni, dugači u vozovi u koje nikako da se ukrcate? Sve čekate da stanu, da se zaustave radi vas, da vas pozovu. Gledate šareni svet, nasmejane putnike koji dižu svoje češe i slave svoje putovanje, ni ne primećujući da neko na peronu dreždi i čežnjivim pogledom ispraća ovu veselu družinu. Kada voz prođe sve polako utihne i vledate za njim. Ostajete sami u tišini i noći, nadajući se sledećem. Sami ste. Nepodnošljivo ste sami. Tada poželite da je baerm tu u mraku neko uz vas, kada već niste u veselom vagonu koji sav u svetlu i sjau vseleog vagona koji juri i trubi kroz noć. I na jednom.., eto ga. Prilazi silueta u svetlom mantilu, sa šešerom na galvi i lulom u zubima, stariji čovek neki, smeši se ljubazno i prijatnim glasom tiho vas pozdravlja. Širite oču u neverici. Podozrevate. Sumnjate u stranca. A on se jedva primetno smeši. Žar u njegovoj luli svetluca osvetljavajući mu lice. Gleda daljine niz prugu. Duboko udahne noći vazduh kao da mu je sve potaman, okreće se prema vama i pita blago.

– Putujete li daleko?

I tako, malo po malo, razvije se razgovor. Pričate mu o šarenim vozovima punim radosnih ljudi koji putuju svetom. O vašoj nadi da ćete se i vi jednom ukricati. O hladnim i tihim noćima u kojima tiho jecate kada to nema ko da čuje. I već više niste tako tužni i tako sami.

2019-07-01T09:49:24+00:00

About the Author: