Nezamislivo

Nikola Krstić – Priče jednog psihoterapeuta

Oduvek sam voleo miris staje. U retkim prilikama kada prolazim pored seoskog imanja na kome još ima stoke, zastanem da se naužvam mirsa sena i balege. Osluškujem poj slavuja sa osmehom dok mi letnji vetar miluje kosu. Nisam imao selo kao većina druge dece, ali paorski koreni igleda još uvek me vežu za šume i livade, pašnjake, reke i konje.

Sa 5 godina imao sam konja Teju. Bio je od tvrdog sundjera, presvucen jambolijom. Bio je mekan i topao. Oslanjao se na snaznu metalnu konstukciju. Bio je taman toliko visok da sam ga mogao zagrlitu oko vrata s prednje strane ili ga uzjahati bez muke. Obozavao sam da se ljuljam na njem i nasi puti bili su beskarjni. Nije bilo pesme, price nitu bajke da sam je cuo a da smesta tamo nisam odjahao na svom Teji. Bio je divan i odan drug. Veoleo sam ga, hranio, timario. Imao je krupne tuzne braon oci. Razumeo je sve sto sam mu govorio. Bio je pouzdan i veran.
Bilo mi je potpuno nezamislivo da kada odrastem necu imati pravog konja…

Piše: Nikola Krstić

2019-07-01T09:50:20+00:00

About the Author: