Zapravo izgleda da je teškoća da se ostvarimo na emotivnom planu podjednako veliki izazov i za muškarce i za žene. I inače sam stava da je naglašavanje polnih razlika u kvazi psihološke svrhe preterano. Radije bi ih podveo pod individualne razlike. Ima naravno muškaraca koji su oličenje muškog stereotipa i obrnuto, ali verujem da su psihološke razlike između savremenih žena i muškaraca u urbanim sredinama mnogo manje nego što se to pretpostavlja.

Iz ugla psihoterapije izgleda da prava ljubav nije neko dato stanje, već nešto što je stalno u nastajanju. I muškarci i žene mogu biti veoma motivisani da učestvuju u tome. Možda su žene generalno sklonije da se bave samim odnosom dok su muškarci možda više orijentisani na praktična svakodnevna pitanja. Dalje zaključke sada možete izvući i sami.

Šta nas najviše sputava ili nam otežava da pronađemo, odnosno privučemo ljubav koju možemo nazvati pravom? Izgleda da danas gajimo vrlo romantične predstave o ljubavi.  Mnogi očekuju da ljubav bude strasna i snažna, želimo da nas obori s nogu. Izgleda da od ljubavi očekujemo da reši sve naše probleme, da u toj prelepoj zemlji izgubimo sebe ili da možda u nju pobegnemo od sebe i svojih problema, da pronađemo utočište. Neki očekuju da ljubav bude pastelno nežno  iskustvo koje će u naš život trajno uliti smisao. Nadamo se da će ljubav isceliti naše rane, da ćemo konačno kroz nju naplatiti svoju bol. Osećamo da život bez ljubavi nije vredan življenja. Bilo kako bilo ljubav na svojim plećima nosi ogromnu hipoteku pa nije iznenađujuće da su i razočarenja velika.

 Nema sumnje da ljubav ima moć da, makar privremeno učini da zaboravimo na sebe i svoje nedaće. Nema sumnje da ima isceljujuću moć i sigurno je istina da je smisao našeg življenja sa njom duboko povezan. Međutim da li je to celovita slika o ljubavi? Da li je ljubav samo to? Da li se možda time zanemaruju njene druge isto toliko važne strane. Brige, dužnosti, strahovi, žrtva, disciplina, teškoće, samostalnost, borba sa posesivnošću, nemešanje u neka pitanja našeg partnera, ostavljanje partneru nekih njegovih zabluda, vera, hrabrost, strepnja, postavljanje granica.., sve su to likovi ljubavi.

Platon je rekao da je ljubav dete ispunjenosti i praznine. Ispunjenost je samo jedna strana ljubavi. Druga strana podrazumeva suočavanje sa nesavršenošću voljenog bića i svojom sopstvenom, spremnost na rad na sebi, na rast, na trpljenje. Koliko zaista prihvatamo i volimo sebe i druge i koliko smo svesni svoje nesavršenosti i nesavršenosti onih koje volimo? Ljubav nas dakle dramatično suočava sa nama samima, a to nije lako podneti.

Glavni razlozi, dakle, leže u idealizaciji same ljubavi, braka i porodice, u idealizovanoj slici “pravog” partnera i u idealizaciji nas samih. Pošto niti ljubav niti naši partneri niti mi sami, nismo idealni, gledanje na život iz ove crno-bele perspektive čini da očekujemo previše i osećamo se jako razočarani ljubavlju, partnerima ili nama samima. Tada smatramo da nema dovoljno dobrih ili da mi sami nismo dovoljno dobri za “pravu ljubav”.

Ako ostavimo po strani ove duboke i filozofske razloge onda je tu svakako suludi tempo savremenog načina života koji nam neda vremena za nas same pošto nas nemilosrdno goni da budemo što bolji u trci za uspehom i obezbeđivanjem što boljih materijanih uslova za život. U ovoj nemilosrdnoj trci ljubav je luksuz koji nas odvlači od cilja.

U korak sa tim idu i čisto psihološki razlozi kao što su strah od vezivanja i strah od gubitka kontrole nad svojim životom. Voleti znači jednim delom biti pobeđen i potčinjen, zavisiti od drugog. Zatim tu je nesvesna sklonost da se privuku partneri koji će nam ponoviti one obrasce emotivnih veza koje smo već imali u detinjstvu sa roditeljima ali i kasnije. Ovom poslednjom tendencijom naročito se bavila psihoanaliza i o njoj možemo razgovarati nekom drugom prilikom.

Najzad tu je ne baš zavidan nivo mentalnog zdravlja čitave populacije savremenog čovečanstva. Danas govorimo o pravoj epidemiji mentalnih poremećaja i hteli mi to da priznamo ili ne teško da bilo ko od nas nije pomalo zahvaćen time. Ako nam je teško da izađemo na kraj sa sobom, onda ćemo svakako još teže izaći na kraj kada nam se neko pridruži, pogotovo ako od njega zapravo nesvesno očekujemo da nas spasi od nas samih, a on/ona je takođe osoba sa svojim problemima i mentalnim teškoćama.

Autor: Nikola Krstić