Prava sreća i ljubav – Ljubav ili zavisnost

Sreća i ljubav

Nema sumnje da ljubav jeste veliki i pravi izvor sreće. Izgleda da ljubav na kraju jeste ono za čim svi mi čeznemo. Ipak jedna izreka kaže da je za sreću u zajedničkom životu sposoban onaj ko je sposoban da bude relativno srećan i sam. Ako sami nismo sposobni da pronađemo relativnu sreću i mir, onda osećaj da ćemo ih naći u zagrljaju drugog ljudskog bića može biti ozbiljna zamka.

Skloni smo da idealizujemo ljubav i svoje partnere i da ponešeni ekstazom zaljubljenosti verujemo da je drugi ono što nam je zapravo nedostajalo. Želimo da verujemo da ćemo u drugom ljudskom biću pronaći utočište i u ljubavi rajsku zemlju. Zapravpo mešamo ljubav i zaljubljenost.

Naročito je izgleda savremeni čovek, usled vrtoglavog povećavanja dinamike života, postao veoma usamljen. Verujemo da je naš život nesrećan zato što nemamo partnera/partnerku. Previđamo da će nas, kada nađemo ljubav, pre ili kasnije sačekati naše stare frustracije i isto ono nezadovoljstvo koje smo osećali kada smo bili sami, samo što ćemo sada imati posla i sa frustracijama i nezadovoljstvom još jednog ljudskog bića. Tada kažemo da nismo našli prvu osobu.

Na kraju izgleda da nije ništa lakše izdržati frustraciju zajedništva nego frustraciju samovanja. Izgleda da zapravo nije lakše biti sa drugim nego biti sam i da je naša pretpostavka da nam za sreću nedostaje drugi, više netačna nego tačna, da su iskušenja ljubavi i zajedničkog života ogromna, da u drugome ne možemo naći mir i sreću ako nismo u stanju da ih stvorimo i kada smo sami.

Ako ne možemo da izdržimo bez partnera i ako verujemo da je upravo to ono što bi nas od nesrećne osobe načinilo srećnom, onda za nas može biti važno da radimo na temi zavisnosti.

Zavisnost je velika tema, jer smo mi po prirodi zavisna bića i usmerni smo jedni na druge. Štaviše bez drugih nam nema opstanka. Smisao snažnih osećanja koja nas vezuju je da učvrste naše saveze i na taj način nam povećaju šanse za opstanak. Evolutivno gledano čovek svoj opstanak duguje zajedništvu. Zajedno smo jači i na mnogo načina potrebni smo jedni drugima.

Ipak izgleda da su u ljubavi najnesrećniji upravo oni koji veoma loše podnose samoću. Upravo oni koji veruju da je partnerska ljubav glavni i neophodni uslov za sreću, onaj uslov bez kojeg život nema smisla, po pravilu u ljubavi doživljavaju najveća razočarenja. Jedan od uzroka je, kao što smo rekli taj što smo skloni da ljubav idealizujemo.

Drugi uzrok je u tome što pomoću ljubavi zapravo nastojimo da pobegnemo od sebe i svojih frustracija, što nastojimo od svojih problema i usamljenosti pobegnemo drugom, a to izgleda nije moguće. Izgleda da će, kada nađemo partnera, svi naši problemi od pre veze isplivati na površinu i da će stajati između nas, kao lavirint kroz koji ćemo morati da se tražimo, isto onako kao što smo pre veze, kroz lavirint sopstvene duše morali da tražimo sebe i svoj mir. I kao što nam je pre veze glavni krivac za naše nazadovoljstvo bio taj što nemao našu ljubav, sada će nam glavni krivac što smo nesrećni, biti naš partner.

Zavisnost unutrašnjeg deteta

Zavisnost je tema koja je najsnažnije prirodno prisutna u našem detinjstvu. Kao deca mi smo doslovno zavisni od brige odraslih. Priroda nas je obdarila sposobnošću snažnog afektivnog vezivanja, kako bi nam povećala šanse za opstanak. Prirodno smo snažno afektivno vezani za svoje roditelje kao i oni za nas. Kako dete raste, priroda ove vezanosti se smanjuje i mi postajemo sve nezavisniji.

Ovaj proces, međutim, često je prožet komplikacijama raznih vrsta. Na ove ili one načine roditelji nas metaforično ili bukvalno napuste, pre nego što smo mi za to spremni (ili pak zbog svoje zavisnosti i straha nisu u stanju da nas puštaju onoliko brzo kolko smo mi spremni, što je takođe jedan oblik napuštanja).

Nekada se radi o bukvalnom napuštanju, smrti roditelja ili nekom drugom uzroku fizičkog razdvajanja. Mnogo češće, međutim, roditelji nas napuštaju tako što ne vide nas i naše potrebe ili nisu u stanju da ih zadovolje, preokupirani su svojim problemima, poslom, bračnim problemima, nezadovoljni su životom, frustriani, uplašeni.

Ako su roditelji na ovaj ili onaj način preplavljeni svojim problemima ili ne vide dovoljno dete i njegove potrebe, dete će to doživeti kao napuštanje i izgleda da je to veoma često slučaj. Izgleda da u komplikovanosti ljudskog života ljudskom mladuncu sleduje da bude napušten na ovaj ili onaj, manje ili više destruktivan način.

Ako je oblik napuštanja bio dovoljno destruktivan, kada dete odraste duboko u njemu ostaće ukorenjen strah da će biti napuštano od strane osoba koje voli, ili nesvesno verovanje da nema pravo da bude prihvaćeno i voljeno, nesvesno strahuje da nije dovoljno vredno ljubavi, da nešto s njim nije u redu.

Kada odraste, ovakva osoba će skoro po pravilu nalaziti neadekvatne partnere ili uopšte neće biti u stanju da pronađe partnera ili će pokazivati mnogo posesivnosti i ljubomore. Ovo se događa čak i kad smo potpuno nesvesni svojih snažnih strahova iz detinjstva i mi zaista možemo verovati da je sa našim detinjstvom sve bilo u najboljem redu. Od ovih strahova psiha se brani tako što ih dete zaboravlja ili ih je osećalo instinktivno, bez mogućnosti da ih verbalizuje i uobliči, tako da ih se i ne seća.

Kada kao odrasla osoba počne potragu za pravom ljubavlju, međutim, ovi duboki i nesvesni procesi činiće je vrlo nesigurnom, posesivnom i zavisnom ili nesposobnom da proceni osobu za vezu. Ovakve osobe se obično vrlo lako i fatalno zaljubljuju (mada je moguć i drugi ekstrem, a to je da se uopšte ne zaljubljuju), nastoje u drugom biću pronaći izgubljeni raj i spas, a kako to nije moguće nalaze pakao, bivaju povređene, pate i na taj način potvrđuju svoja duboko ukorenjena negativna iskustva.

“Lečenje” zavisnosti

Lečenje ovakvih teškoća je dugotrajan, celoživotni put, pun iskušenja. Potrebno je da osoba najpre osvesti ove skrivene dinamike kako bi prestala da za svoja nezadovoljstva životom krivi odsustvo partnera, kako bi sa svojom samoćom mogla da se izmiri i kako bi onda otkrila da zapravo i nije baš toliko sama.

Potrebno je da otrkije načine na koje je zavisnost važna te kako ona jeste glad duše željne ljubavi ili odjek starih napuštenosti, dubokih čežnji i snažnih nadanja. Potrebno je da sagleda načine na koje je njene nesvesne dinamike, nedostatak samopouzdanja i slično, ometaju da se ostvari i na razne druge načine, kroz svoja interesovanja, hobije, posao, nauku, umetnost, društvenu delatnost, prijateljstvo, odnose sa ostalim ljudima koji je okružuju, sa životinjama, sa prirodom…

Od velike je važnosti ako nađemo čemu ćemo se posvetiti i ako radimo na pojavljivanju i realizaciji u ovim drugim sferama, kako bismo stekli sigurnost i relativnu ispunjenost života. Kako napreduje na ovom putu, kako preispituje i reoorganizuje svoje odnose u drugim životnim sferama, ovakva osoba postaje više zadovoljna sobom, idealizacija ljubavi i veze i zavisnost se smanjuju, a samim tim njena spremnost da gradi zdravije intimne veze bez očekivanja da će u ljubavi naći spas, raste.

Glavna lekcija za zavisne osobe je da nauče da mogu biti i same i da biti u vezi znači biti u isto vreme i sam na određeni način. Glavna lekcija zavisnih je da nauče da mogu sebi biti dovoljni i da tek tada drugi postaju dovoljno njima.

Na kraju možemo biti spremni da prihvatimo dramatičnost ljudske egzistencije, onakve kakva ona jeste. Ovaj svet i život u njemu nije baš ružičast, a osim radostima i ljubavlju ispunjen je i patnjom, strahovima i stradanjem. Na sličan način razočaranja su deo i života i emotivnih veza.

Odrastanje i sazrevanje predstavlja proces u kome smo, iako nikad potpuno i do kraja, spremni da prihvatimo iskušenja i dramu življenja, spremni da prihvatimo život koji je lep, uzbudljiv ali i zastrašujući i opasan, u mnogo čemu nezadovoljavajući i težak, prožet tajnama i našom nedovoljnoću.

Na kraju taj i takav život, kao i naše partnere, možemo voleti i osećati da je prava sreća zaista u ljubavi, bez obzira na nepotpunost i na razočarenja. Povremeno bićemo nadahnuti i ta ljubav će nas nagraditi snažnim osećanjima sreće, potpunosti i zahvalnosti, ali sam život uvek će ostati daleko od čiste ljubavi i potpune sreće, no ipak vredan življenja.

Jer ako smo u stanju samo da volimo druge onakve kakvima bismo mi želeli da oni budu, ako smo u stanju da volimo sebe samo ako smo onakvi kavi bismo želeli da budemo, ako smo u stanju da volimo svet samo ako bi on bio onakav kakav bismo mi voleli da bude, onda to možda i nije ljubav.

Autor: Nikola Krstić

2018-06-03T17:04:32+00:00

About the Author: