Ko voli ko voli…
Svet dečaka i svet devojčica
– Ko voli, ko voli.., ko voli, ko voli.., ko voli ko voli.., pečene cipele?
“Ko voli ko voli” je bila jedna igra lastiša koja je bila “dozvoljena” i za dečake. Uvek bi se doduše našao po neki dečak koji se sa devojčicama igrao lasitiša. Interersantno je da su devojčice takvu retku pticu obično s redošću prihvatale u svoje jate, jer eto, nisu svi dečaci isti, ima i finih.
Mi ostali dečaci obavezno bi mu se regali, jer lastiš je igra za devojčice! – i niko ko drži do sebe ne bi sebi dozvolio da ga smtraju devojčicom. Deca nisu anđeli. Naprotiv, često su puna hostilnosti, šovinizma, prerasuda, umeju biti nemilosrdna i direktna u svojoj nameri da nekog muče, izopšte, ponižavaju. Verujem da ni sa odraslima nije mnogo dručaije, s tom razlikom što se odrasli obično odabrali da to prikirvaju.
Tim pre “Ko voli, ko voli” je neobična igra koja podtiče osećaj ravnopravsnosti, ako takvog osećaj između dečaka i devojčica uopšte može biti, upravo sim kada je u pitanju privremena i zabavna igra.
Voleo sam ovu igru, kao i nekolcina drugih dečaka, a za nju je bio neophodan lastiš, tako da je bolo neophodno da i devojčice pristanu.
– Ko će da ide da ih pita?
Pita nas Pavle pošto smo se sporazumeli da se želimo igrati baš toga. Pregovori oko toga čoge da se igramo znali su mi biti dosadni i znali su prilino potrejati u jalovom natezanju. Članovi grupe na taj način vežnaju snagu i poziciju u grupi, važbaju i ispitiju nameru da kontrolišu druge, sposbnost da isteraju svoje. Meni međutim obično nije bilo do toga. Ja sam za to da se igramo bilo šta, samo da već jednom počenamo.
Pitai međutim devojčice za lastiš ili da li hoće da se igraju sa nama u našoj dečakoj grupi znači ponoziti se. Kada nešto želiš od devojčice, onda joj to jednosvno otmeš i bežiš. Na taj način dokazuje se dominacija, akoje je uzgrad često samo umišljena i nestabrana jer je mnogo koja devojčica i jača i brža od mnogo kog dečaka, i baš zato rađa potrebu da se snaga i dominatnost dokazuje i ističe.
– Evo ja ću! Meni to nije ništa!
Kaže drčno Nemanja, upućujući prema ostačlima prerziv pogled, kao da to za njega nije nšta i kao da je on iznad te banalne i bazbene neprijatnosti koju bi trebalo da oseća bilo ko ko se za nešto obraća devojčicama.
Volim, ne volim…
Prosto je neverovatno koliko dace vole da jednosvno izgovaraju šta vole i šta ne vole. Ova jednosvna igra identifikacije i alijenacije čini da na bazičan način osete sebe i često je korstim i u samom psihoterapijskom procesu.
Dečaci i devojčice stoje u lastišu, tako da je ovaj zategnut oko njihovih članaka. Jedao od njih govori recimo sledeće: “Ko voli ko voli.., med?” Oni koji vole med tada tada istupaju nogom u sredinu lastiša, obično uz mljackanje i oblizivanje. Oni koji ge ne vole, lakim skokom izlaze iz lastiša.
Na taj način svi mogu da vide šta ko voli i šta ko ne voli, pa je naša identifikacija ili alijnetacija potrvršena brajnim očima i ušima.
Neki naprosto govore imena jela i pića, koja smi vole, mirno i jasno, tako da se može videti ko im je sličan.
Neki više vole da kažu nešto gadno.
– Ko voli, ko voli, govna?
Kaže Miter sa izrzom gađenja na licu koje ne napla smeši. Svi se brže bolje izvače iz lastiša, a ovaj se ipak na kraju nekome, onom ko je najkasnije regovao upetlja u noge. To je jasan pokazat da taj voli govna ili nešto drugo gadno što je predloženo. Nastaju par trenutaka ruganja i zadirkivanja.
– Milan voli gova, milan voli govna!
Čuju se povici prema Milanu, bijažlivom dečičiću koji se zacrveneo od nerpijatnosti i čeka da tih par neprijatnih trenutaka prođe i da se sve zaboravi u vrtlogu igre koja nastvlja dalje i dalje.
