Kako iskoristiti vlastiti narcizam?

fotograf na vrhu planine među oblacima obasjan suncemŽelja za dokazivanjem često stoji iza velikih postignuća. Lično smatram da su velika dostignuća, naročito u sportu, karijeri, politici, biznisu cesto inspirisana ogromnim narcizmom.
Iza velikog, samopožrtvovanog rada mogao bi se nalaziti doživljaj da u sebi nosimo nešto vredno, štaviše nešto izvanredno, nešto sto nas izdvaja od drugih a što drugi, upravo oni do kojih nam je najviše stalo, nikada nisu zapazali i priznavali.

U nastojanju da konačno bude opažen, privuče pažnju na sebe, uspinje se čovek na visine koje zaustavljaju dah posmatrača. Tako izdignut i istakunut stiče on divljenje i zavist i podcenjivanje, stiče potvrdu svoga uverenja da je daleko iznad prosečnih koji se ispod njega tiskaju kao talasi mora i gube u neprepoznatljivosti.

Pogled sa visina očaravajuci je i ushićuje. Prilikom vedrih dana taj pogled pruža se daleko. Daljine nam stoje na dlanu i svesni smo da je malo ko počastvovan ovakvim užitkom.

Biti iznad osokoljuje i krepi. Daje neopisivu snagu i slatki osecaj moći. Visine su, međutim isto tako i hladne. Na visinama velikih postignuća dušu idalje šiba ledeni vetar usamljenosti. A veliki put koji se prešao da bi se dokazala vrednost i skrenula pažnja na svoju izvanrednost, najednom postaje protor koji nas razdvaja od istih onih ljudi za čijom smo pažnjom i ljubavlju zapravo čeznuli.

Postignuće postaje sada nesavladiva prepreka za intimnost, i naša čast, uspeh, bogatstvo ili slava dele nas i odvajaju od drugih. Što je možda još gore, dele nas i odvajaju od nas samih. Jer visoke planine ledenih vrhova koje zaustavlju dah svojom blistavom veličanstvenosću istovremeno su i nesavladiva prepreka i nepremostivi ponor koji smo prešli u znoju i muci, ostavivši sebe negde daleko sa druge strane. Jer pentranje na visove velikih postignuća od nas najpre traži da na sebe zaboravimo i da sami sebe žrtvujemo kako bismo izdrzali sve napore i boli tog strmoglavog uspona.

Ali nemojte pomisliti da ovim želim da obeshrabrim vaše težnje visinama izuzetnosti. Ne, to nije moj cilj jer život u bezličnosti i toploj sigurnosti građanskog blata meni nipošto nije privlačniji.

Retki, veoma retki, čini mi se ipak odlaze još i dalje i spoznaju da im divljenje drugih zapravo i nije potrebno i da su, pobeđujući i nadilazeći sebe zaista dosegli toliko blizu sebe, tamo gde počinje paradoks blizine neba. Jer ma koliko visoko se popeli, ako smo iskreni prema sebi uvidećemo da se nebo idalje smeje u nedostižnosti i nadljudskosti svoga plavetnila. Savršenstvo je nadljucka kategorija koja se uzdiže iznad nas ma koliko odmakli zemlji. A udaljenost od zemlje naš put može učiniti smislenim samo ako smognemo snage da iskusimo i sebi priznamo paradoks našeg ljudskog položaja, tu raspetost između neba i zemlje, između sebe kakvim se želimo i sebe kakvi jesmo, između sebe i drugih, izmedju potrebe za pripadanjem i potrebe za nezavisnošću, između želje da se živi i želje da se mre.

Tek tu, na bezvazdušnim visinama što ih gorko osvoismo sve bežeći od prosečnosti, tek tu život progovara svojom bezizlaznošću a egzistencija se ruga samoj sebi.

Tek to veliko i gorko priznanje ceo napor i njegovo prokletstvo može učiniti smislenim, ako je smisao ljudske egzistencije uopšte unutar ljudskog domašaja. Kako i zašto, naprosto ne znam.

Jer izgleda da na ovaj samotni put upravo i kreću oni koji su sami sobom osuđeni na večni osećaj vlastite nedovoljnosi i sablast nepripadanja! Da idu dalje i sve više ka hladnim visinama njihova je sudbina. Oni su gonjeni osećajem da sami nisu dovoljni i samim tim da nisu dovoljno visoko i daleko stigli. Taj osećaj se ne predaje. On je njihovo prokletstvo, njihova sudbina a možda i njihovo izbavljenje.

Kako? – ne znam. Ali znam jedno. Da mogu naknadno da biraju oni bi sasvim sigurno opet isto odabrali. A nije li upravo to spas izbavljenja ako tako nešto kao sto je izbavljenje uopste i ne postoji?

2018-06-04T08:30:42+00:00

About the Author: