Izvorna geštalt psihoterapija kroz 50 osnovnih koncepata

Pred vama je prevod youtube audio klipa koji donosi geštalt teoriju i praksu sa samog izvora, onako kako ju je utemeljio Fric Perls. Osnovni koncepti geštalt psihoterapije izloženi su na jasan i slikovit način sa dosta primera iz svakodnevnog života, koje je koristio sam Perls.

Iako geštalt stalno evoluira zadobijajući i artikulišući nova psihoterapijska iskustva, ove osnovne koncepte i dalje je moguće pronaći u osnovi postupanja geštalt psihoterapeuta danas. Štaviše, neki od njih mogu, verujem, poslužiti za razlikovanje geštalt psihoterapijskog pristupa od  pristupa koji više to nije.

Tu mislim na geštalt kao pristup koji se koncentriše na estetsko (čulno), ono očigledno, na gestikulaciju, neverbalno, manire, što je često trag do prekinutih, neispoljenih doživljaja. Mislim na ekspresiju zaustvaljenog kao glavnu geštalt tehniku, na osvešćivanje, integraciju i posvajanje doživljaja, i ocepljenih i projektovanih aspekata sefla, misli, osećanja, uverenja, iskustava.

Kao nekome ko je u kontaktu sa različitim stilovima u geštaltu, različitim školama i strujama, čini mi se da se četo gubi kontakt sa ovim osnovnim principima, da razumevanje izvorne geštalt postavke sve više bledi, da čak nije dovoljno shvaćena i istražena.

Iako se slažem sa mnogim kritikama “ortodoksnog” pristupa (možda je kod nas naj poznatiji Jontef) i naginjem tzv. relacionom pristupu, podsećanje na ove bazične principa za mene je uvek osvežavajuće i ojačavajuće, što je i bio moj motiv da prevedem ovaj jednostavan, jasan i slikovit tekst.

Prevodeći ovaj tekst uneo sam u njega podnaslove (više ključne reči), kako bih ga organizovao po osnovnim konceptima koje izlaže.

Ispod teksta možete naći i sam audio klip, bez prevoda.

Ilustracije: fotografije iz Perlsovih radova.

Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije

A sada Fric Perls

Reč geštalt – holistički pristup

Reč geštalt nije lako prevodiva na engleski. S obzirom da je korišćena tokom ove prezentacije vaše razumevanje ove reči će se razvijati. Otprilike govoreći možemo govoriti o geštaltu kao o celini, ili o paternu (šablonu), ili konfiguraciji, ili koordinaciji delova, koji kada su organizovani, postaju više od proste sume individualnih delova. Holistička doktrina kaže da je čovek ujedinjeni organizam. Mi nemamo ruke i noge, jetru i srce. Mnogo je preciznije reći da mi jesmo ruke i noge, jetra, srce, mozak i ostalo. Ali mi smo više od proste sume delova. Mi smo visokokompleksna koordinisanost delova koji rade zajedno. Primiti potpuno novi Rols Rojs sa ključem za paljenje i rezervoarom punim benzina je prilično različito nego imati veliku kutiju pristiglu na stepenište ispred vrata, koja sadrži sve neophodne delove.

Polje sredine – agresija – metabolizam – homeostaza – organizmička samoregulacija – emocije

Nijedan organizam nije samodovoljan. Organizam može jedino postojati u polju sredine. Da bismo efektivno studirali ljudsko ponašanje osoba mora biti posmatrana u kontekstu njegove ili njene sredine. Svaki organizam mora dobiti esencijalne supstance da bi uspostavio život. U nameri da to učini, on mora kontaktirati sredinu.

Kod zdrave osobe agresija nije loša. To je sredstvo kojim osoba kontaktira sredinu i dobija šta joj je potrebno. Tu razmenu između ogranizma i sredine nazivamo metabolizam. Homeostaza se odnosi na tendenciju organizma da uspostavi ravnotežu i zdravlje interagujući sa sredinom da bi zadovoljio svoje mnoge potrebe, za hranom, kiseonikom, eliminacijom i druge. To je proces automatske samoregulacije.

Kada oseti narušavanje balansa, organizam pretražuje okruženje svojim senzornim sistemom. On gleda, sluša, miriše, kuša i dotiče. Kada locira šta mu treba, koristi motorički sistem da preduzme akciju da manipuliše sobom ili sredinom, da osigura objekt koji mu treba, koji će obnoviti homeostazu i zatvoriti geštalt. Na primer, gladna osoba može gledati da pronađe drvo jabuke. Onda se može popeti na drvo ili ga drmati u nastojanju da dođe do jabuke.

Emocije su pokretačka snaga iza svih naših akcija. Organizam doživljava pozitivnu kateksu kada se pred njim nalazi objekt koji će ponovo uspostaviti ravnotežu, objekti kao hrana, voda, kiseonik, a negativnu kateksu kada je pred objektima koji ugrožavaju ravnotežu ili prete opstanku. To može biti loše vreme ili opažanje prirodnog grabljivca. U nastojanju da izbegne negativno kateksirane objekte, organizam teži da ih izmesti iz sredine. Organizam koristi borbu ili beg. Takođe će načiniti kontakt i uništiti zastrašujući objekt ili će se povući. Kada je kateksirani objekat dobijen ili izmešten iz polja sredine, ili kada se organizam povukao na sigurno, geštalt je zatvoren. Kontakt i povlačenje su deo ritma života samog. Danju kontaktiramo svet. Noću se povlačimo.

Šabloni ponašanja (šeme) i nezavršeni geštalt

Ponašanje je organizovano kroz šablone. Na primer, osećaj gladi vodi zadobijanju hrane i jedenju, varenju i asimilaciji hrane. Želja za seksualnim odnosima vodi doživljaju orgazma koji zatvara geštalt. Evociranje emocija kao što su ljutnja, ljubav, zadovoljstvo ili tuga vodi njihovom ispoljavanju.

Kada šablon, jednom stavljen u akciju, nije završen, on nastavlja da sili i napreže organizam težeći kompletiranju ili zatvaranju. Kada se zatvaranje ne pojavi, kažemo da je to nezavršen (nekompletni) geštalt. Najvažniji nazavršeni geštalt će se uvek pojaviti da deluje prvi.

Figura – pozadina

Objekt u okruženju koji će zadovoljiti dominantnu potrebu organizma postaje figura u prvom planu. Svi drugi objеkti sredine će se povući u pozadinu. Perls daje klasičan primer jelena koji je gladan. Prvo prestaje da jede i tada spazi lava i počinje da trči za život. Kada se oseti iscrpljenim, staje da uhvati vazduh. Svako ponašanje je u funkciji potrebe koja stvara najveći pritisak u toj tački vremena.

Osobne dominantne potrebe i interesi će odrediti koji element polja će otpasti. Perlsov primer ljudi pristiglih na koktel parti nastavlja da razjašnjava ovu poentu. Osoba zainteresovana za umetnost će skenirati polje zarad svih slika i skulptura. Samac će pogledom tražiti atraktivnu ženu. Alkoholičar će pronaći put do bara pre okupljanja gostiju. Osoba kojoj treba soba za odmor će biti nesposobna da se koncentriše na imena ljudi ili razgovore, sve dok se ne oslobodi. Gladna osoba će prvo pronaći posluženje, a osoba koja zaista ne želi da bude tamo, doživeće polje puno konfuzije sve dok se ne zainteresuje za nešto. Razgovor, hrana, pogled na zadnje dvorište, strukturu kuće. Tek tada prednji plan će se pojaviti jasno i pozadina će se povući.

Motivacija i percepcija, svesnost i manipulacija

Motivacija ima snažne efekte na percepciju. Posmatrač, zavistan od svojih potreba, pretražuje sredinu za odbjektima koji bi zadovoljili potrebu i zatvorili geštalt. On nije pasivni primalac. Posmatrač predstavlja sebi šta vidi i čuje u skladu sa svojim unutrašnjim potrebama. Dobro je poznato da gladna osoba opaža hranu čak i kad nije prisutna. Njena potreba je tako snažna a želja da je pronađe je tako velika da to uzrokuje omaške percepcije.

Zarad zdravlja organizma, radi zadovoljavanja potreba i zatvaranja geštalta, on mora biti sposoban da čini dve stvari. Prva je da bude svestan svoje potrebe, posebno najdominantnije. Druga je da bude sposoban da manipuliše i sobom i sredinom kako bi zadovoljio potrebe.

Neuroza – dezorijentisanost – konfuzija

Ako osoba nije sposobna da razlikuje dominantne potrebe ili interese, ili ako je osoba nesposobna da sačuva od sredine objekt koji će zadovoljiti dominantnu potrebu, njeno ponašanje će postati dezorganizovano i neefikasno. Ako osoba nije u stanju da odluči između dve ili više potreba, ona doživljava konflikt i postaje smušena i konfuzna. Neurotičar je osoba koja nije sposobna da razlikuje koja potreba je najvažnija u datom trenutku vremena.

Organizam je rođen sa kapacitetom da živi efikasno. On ima urođen sistem samoregulacije koji funkcioniše automatski da opazi šta organizmu treba i da uputi ponašanje organizma da zadobije šta mu je potrebno iz sredine da bi kompletirao ili zatvorio geštalt.

Neurotičar je osoba koja je razvila nezdrave navike prekidanja sebe, mešajući se u svoj sopstveni, urođeni kapacitet samoregulacije i zdravlja.

Geštalt terapija je fokusirana na pomoć klijentu da otkrije kako prekida sebe u kompletiranju geštalta i pomaže klijentu da završi nezavršene situacije.

Ego granice – identifikacija – alijenacija

Lične ego granice zavise od procesa identifikacije i alijenacije. Sve sa čim je (organizam) identifikovan je unutar ego granice. Porodica, prijatelji, timovi, klubovi, interesovanja, religije, zemlje. Unutra su dobro, ispravno, blisko.

Sve što osećamo kao alijenirano je izvan ego granica. Napolju je ono što je sumnjivo, strano, čudno i loše.

Psihološki kontakt kao potreba – balans ja/drugi (društvo) – konflikt

Prema Perlsu, organizam takođe ima potrebu za psihološkim kontaktom. Psihološke potrebe su takođe homeostatički regulatorne kod god je psihološka ravnoteža narušena. Psihološki događaji zauzimaju mesto u onome na šta je Perls referisao kao na kontakt granicu između osobe i njenog okruženja. Čovek ima potrebe za odnosom sa drugim ljudskim bićem. U geštalt psihologiji čovek je viđen kao individualno ali i kao socijalno biće. Osoba koja može zadržati balans između svojih individualnih potreba i potreba društva biće zdrava.

Previše kontakta i dublja ljudska priroda će biti zanemarena. Premalo kontakta i on će patiti od osećaja izolovanosti i usamljenosti. Kao što svaki deo tela instiktivno razume specifičnu funkciju u odnosu sa celinom, svaka osoba mora prepoznati granicu kontakta, kada je u zdravom balansu između sebe i društva.

Čovekov urođeni osećaj balansa radi dobro sve dok ne dođe vreme da se potrebe grupe sukobljavaju sa potrebama individue. Kada grupi treba da individua učestvuje, ali individui treba da se povuče, počinje konflikt. Individua mora preduzeti akciju, mora napraviti kontakt ili se povući. Ona mora biti sposobna da razluči čija potreba je dominantnija. Kada ne može da odluči ili se ne oseća zadovoljno svojom odlukom, nesposobna je da napravi dobar kontakt ili efektivno povlačenje.

Primer individue koja previše negira društvo da bi zadovoljila svoje lične potrebe je kriminalac. Osoba koja dopušta društvu da se osloni previše na njega je neurotičar. Kriminalac ne vidi potrebe društva. Neurotičar ne može videti sopstvene potrebe. Mnogi poremećaji ličnosti zasnovani su na nesposobnosti individue da uspostavi balans između sebe i društva.

Krajnji dobitak i proces postizanja

Perls razlikuje krajnji dobitak i proces postizanja (means whereby). Krajnji dobitak je objekt u sredini koji će zadovoljiti potrebe organizma. Fiksiran je. Nepromenljiv. Suprotno, proces postizanja  je prilično varijabilan (promenljiv).

Gladna osoba može dobiti bilo koju od mnogih namirnica na mnogo načina i hrana može biti pripremljena i servirana na još više načina. Organizmi grade sistem samoregulacije radi završavanja (krajnjeg dobitka), da zadovolje biološke potrebe da bi održali život. Individua ima slobodu izbora kako će zadovoljiti potrebe. Značenje puta (proces postizanja) nije regulisan od strane organizma.

Ovo je mesto gde individua počinje da oseća sukob između sebe i društva, jer društvo veoma reguliše značenje načina (proces postizanja). Svako društvo izgleda ima striktne načine koji upravljaju obedovanjem, eliminacijom, seksualnim ponašanjem itd.

Spoljašnja podrška – samopodrška – iskustvo – učenje – sazrevanje – prekidanja – pravila – manipulacije

Jedan od glavnih ciljeva geštalt terapije je da pomogne klijentu u procesu sazrevanja, koji se definiše kao transformacija od spoljašnje podrške ka samopodršci (podršci u sebi). Nerođeno dete je kompletno zavisno od majke, za kiseonik, hranu, eliminaciju i toplotu. Čim se dete rodi počinje da zavisi od sebe, za disanje, hranjenje i eliminaciju. Kako raste i sazreva postaje sve više i više samopodržano. Uskoro uči da govori, da hoda, da hrani sebe, da se oblači itd.

Životinjama je dozvoljeno da kontaktiraju i istraže svoje okruženje slobodno, razvijajući svoje urođene instikte i nasleđene veštine. Kod ljudskih bića, međutim, ovaj period tranzicije zahteva mnogo godina i ispunjen je bezbrojnim prekidanjima. Ljudsko biće koje pravi kontakt i radoznalo istražuje sredinu konstantno čuje: “Ne diraj to! Budi pažljiv! Ne idi na ulicu!”

Po Perlsu sazrevenje dolazi kroz učenje, a učenje dolazi kroz iskustvo. Detetu može biti na stotine puta rečeno da se drži podalje od vruće peći, ali dok dete ne dotakne peć i ne iskusi njenu vrelinu, neće naučiti. Dete uči kroz lično iskustvo, kroz proces otkrivanja.

Povlačenja su takođe prekidana. “Prestani sanjariti i radi domaći.”, ili “Ne možeš gledati TV dok ne očistiš sobu.” Neka od ovih prekidanja imaju vrednost za opstanak. “Ne idi na ulicu! Odmakni se od bazena! Ne igraj se šibicama!” Ona štite dete kada bi neprekinuto istraživanje sredine mladunca moglo koštati života.

Ali većina ovih prekidanja nisu neophodna za opstanak. Ona su usmerena samo na konformiranje deteta sa grupom, bilo da je u pitanju porodica, škola ili društvo. Ljudsko biće mora naučiti tako mnogo stvari koje nisu instiktivne. Pravila ponašanja, čitanja, pisanja, aritmetike, manire, roditeljska pravila oko kuće, školska pravila itd.

Spoticanje (prekidanje) blokira sazrevanje kada individualni doživljaj potreba nije podržan od sredine, a individuum još nije razvio samopodršku da zadovolji potrebu: doživljava zastoj (inpas). Ovo je glavna prekretnica u ličnom rastu i u terapiji. Individua može pribeći nezdravim načinima manipulisanja drugima da pribavi podršku, izigravajući da je glupa, fingirajući bolest, igrajući dobru malu devojčicu ili dečka, bivajući sladak ili laskajući. Ili može nastaviti da razvija samopodršku. Svaki roditelj koji je pomagao detetu sa domaćim zadatkom, verovatno je primetio ove manipulacije.

Nezavršeni posao – neizražena osećanja – prošlost – sadašnjost

Nezavršeni posao odnosi se na nekompletirani geštalt prošlosti, sve situacije koje prizivaju osećanja koja nisu izražena iz bilo kog razloga, osećanja ljubavi ili poštovanja, opraštanja sa nekim ko je otišao ili umro, ekspresiju ljutnje prema roditeljima, učiteljima, bivšim ljubavnicima, deci, zaposlenima, izvinjenja koja dugujemo ljudima, neizražene zamerke, izražavanja oproštaja.

Nezavršeni poslovi prošlosti, iz prošlosti ometaju neurotičara u punom življenju u sadašnjosti. Jer mnoštvo nezavršenih situacija neurotičara čini zbunjenim i on pokušava da ih izbegne.

Svesnost – potreba – automatska akcija

Perls bi ohrabrivao klijente da postanu svesni sebe. Svojih osećanja, akcija, gestova i slično, zato što je on verovao u urođenu mudrost organizma. Perls je shvatio da organizam automatski oseća i reaguje na potrebu koja stvara najveći pritisak. Ne zahteva se odluka. To je slučaj samo kada je osoba izvan dodira ili nesvena da oseća prisilu da napravi odluku. Kada je osoba svesna, najvažnija potreba će biti jasna i akcija će slediti bez oklevanja ili konflikta.

Nesvesno na površini – ekspresija

Sve što klijent čini, sva oklevanja da govori, svaki telesni pokret, svaka facijalna reakcija izražava jedan deo selfa. Geštalt terapeut ne veruje da je nesvesno zakopano i teško dostupno. On veruje da je ravno na površini, dobijajući izraz konstantno kroz neverbalna i intraverbalna ponašanja. Neverovatno za njega samog, klijent uvek izražava svoja prava osećanja.

Svesnost – izražavanje – “zašto” pitanja – “šta i kako” pitanja

Terapeut kontinuirano pomaže klijentu da, pod jedan, zadobije svesnost činjenice da kroz njegovo intraverbalno ponašanje i govor tela nešto biva izraženo, čega ne može biti svestan.

Pod dva, izražavajući to direktno, radije nego indirektno, otvoreno, radije nego skriveno, Perls je žestoko protiv toga da klijenta pitamo, zašto si ukrstio noge ili zašto podižeš glas. On je verovao da “zašto” pitanja uvek vode ka izvinjavanju, racionalizaciji, intelektualizaciji i odbranama. Geštalt terapija povećava klijentovu svesnost šta radi i kako to radi. Jednom kada klijent u potpunosti iskusi kako izražava sebe ili kako prekida sebe, odgovori na pitanje “zašto” dolaze automatski.

Stvarne potrebe nikada ne mogu biti potisnute – rešavanje problema – sadržaj – način

Jednostavnost geštalt terapije je u verovanju da stvarne potrebe nikada ne mogu biti potisnute. Direktna ekspresija može biti inhibirana, ali potrebe nalaze druge puteve da budu izražene. Sve je na površini. Geštalt terapeut se ne fokusira na korene klijentovog problema. On ne uzima životnu istoriju niti se fokusira na rešavanje klijentovih problema. Mnogo ga se više tiče klijentov način i rad na rešavanju svojih problema. Radije nego da se fokusira na sadržaj svakog problema koji klijent predstavlja, on se fokusira na proces rešavanja problema. Radije nego da čeka da klijent predstavi materijal, da govori i analizira, klijentova ponašanja tokom terapijskog sata se vide kao materijal na kome će se raditi.

Traume iz prošlosti – fokus na način u sada i ovde

Neurotičar nije viđen kao osoba koja je prošla neku vrstu traume u prošlosti, već radije kao osoba koja odigrava načine samozaštite sada, možda zbog teškoća u prošlosti ili čak trenutnih teškoća. Njegov problem je njegova reakcija na događaje u njegovom životu i ovo uvek donosi fokus terapije na ovde i sada.

Neurotični mehanizmi adaptacije: introjekcija

Perls diskutuje četiri neurotična mehanizma. Introjekcija se javlja kada uzmemo nešto iz sredine bez varenja i asimilacije. Kod introjekcije mi uzimamo u sebe i inkorporiramo: koncepte o ispravnom i pogrešnom, dobrom i lošem, predrasude, stavove, standarde ponašanja, dres kodove, političke i religijske vrednosti, vrednosti o braku, porodici, obrazovanju itd. Uzimamo ih ucelo, ne analizirajući ih, ne odlučujući da li su pogodni za nas, i ako jesu, do kog stepena, i gde i kada su prikladni ili neprikladni.

Sa neurotičnim mehanizmom introjekcije postoji tendencija da sebe učinimo odgovornim za ono što dolazi iz sredine. Uzimamo ih u sebe i zaista verujemo stavovima kao što su “veliki dečaci ne plaču”, “dobre devojke ne misle o seksu”, “ako želiš da budeš voljen moraš uraditi svoj domaći, ili očistiti sobu, ili završiti bilo šta.”

Projekcija

Suprotnost introjekciji je projekcija. Ovde osoba je nevoljna da preuzme odgovornost za sopstvene želje, osete ili impulse. Ona ih kači ili pripisuje ljudima i stvarima u spoljašnjem svetu. Projekcija buja ka paranoidnoj ličnosti. Paranoid veruje da je sve izvan njega. Verovanje da će biti progonjen je u mnogo slučajeva projekcija njegove sopstvene želje da progoni druge.

Seksualno inhibirana žena može projektovati svoju seksualnu agresivnost na druge, i žaliti se da joj se svaki muškarac koga sretne nabacuje.

Introjekcija i projekcija

Kada introjektor kaže, “Mislim da je ovo način koji je potreban.”, on obično misli: “Oni misle da je ovo način koji je potreban.”, ili “Ovo mi je rečeno od drugih.”

Kada projektor koristi reči “to” ili “oni”, on obično odbija svoje unutrašnje impulse i trebalo bi da koristi zamenicu “ja”.

O svojim učiteljima on može reći: “Kada žele da ne uspeš, ne možeš učiniti ništa.” Projektor vidi sebe kao pasivnu, bespomoćnu žrtvu.

Često introjekcija i projekcija rade zajedno. Na primer, ako je osoba introjektovala verovanje da “Ako nemaš ništa dobro da kažeš o nekome, bolje je da se držiš po strani.”, može se naći u teškoći da izrazi ljutnju. Kako osećanje ljutnje raste, uzrokujući neprijatnost kod individue, osoba može projektovati svoju ljutnju u drugu osobu ili nekoliko ljudi, ili u određene grupe, sve ljude, sve žene, sve figure autoriteta.

Kod introjekcije granica kontakta povlači se unutar individue i ona oseća odgovornost za stvari preuzete iz sredine. Kod projekcije, granica kontakta povlači se duboko u srednu, i misli, impulsi individue, pripisuju se ljudima u sredini.

Konfluencija

Kada osoba uopšte nema osećaj granice između sebe i sredine, ona doživljava stanje konfluencije, kada su delovi neodvojivi jedni od drugih i od celine. Novorođenčad žive u stanju konfluencije. Ona nemaju moć da razluče unutrašnje i spoljašnje, ili sebe i druge.

Tokom trenutaka ekstaze ili duboke koncentracije odrasli takođe doživljavaju stanje konfluencije. Osećaj jednosti sa sredinom. Kada učestvujemo u ritualima ili ceremonijama, osećamo identifikaciju sa grupom. Granica između individue i grupe privremeno nestaje i ponovo osećamo stanje konfluencije.

Čovek ima potrebu za kontaktom sa drugim ljudskim bićima, ali kada je ovaj kontakt produžen, može biti štetan i individua može početi da gubi sve osećaje sebe.

Kada osoba doživljava stanje konfluencije, ona je nesposobna da izvede svoj specifični posao ili zauzima svoju društvenu ulogu. Kada deo tela doživljava stanje konfluencije, nesposoban je da izvodi svoju posebnu funkciju. Stezanjem mišića dijafragme osoba može zaustaviti sebe u plakanju. Međutim, kada ovo učini, šablon disanja je prekinut. Ako ovo čini po navici, osoba ne gubi samo sposobnost da plače, već i sposobnost da diše slobodno. Disanje i potreba za plakanjem postaju konfluentni jedno sa drugim. Ova vrsta patološke konfluencije je u korenu mnogih bolesti koje zovemo psihosomatskim.

Retrofleksija

Četvrti neurotični mehanizam je retrofleksija. Retroflektor čini sebi ono što bi zapravo želeo da učini drugima. On preusmerava svoja neprihvatljiva osećanja, misli i impulse prema drugima i okreće ih unutra, prema sebi. Njegova ličnost iskušava rascep (split). On postaje progonitelj i progonjeni.

Neurotičar retroflektuje koristeći reč “sebe”. On kaže: “Zaista ponekad moram da nateram sebe da uradim posao.” Ili, “Ljut sam na sebe danas.” Ili, “Zaista se stidim sebe, šta god da uradim.” On govori kao da je dvoje odvojenih ljudi.

Šta sam, šta nisam – uzbuđenje senzorno-motornog sistema – anksioznost – desenzitizacija

Jedan od ciljeva GT je da pomogne klijentu da razluči šta je zaista on sam, a šta nije. Šta je zaista deo sredine.

Elan vital, ili životna sila, opaža bilo šta u sredini kroz senzorni sistem, i meša (stirs) emocije ljutnje, straha, seksualne nagone i tugu. Emocionalno uzbuđenje je tada prebačeno u motorički sistem, da ga osnaži da dobije ono što je potrebno iz sredine. Ovako osećanje aficira muskularni sistem. Ako mišićnom uzbuđenju nije dozvoljeno da bude prirodno oslobođeno, individua će to doživeti kao anksioznost.

Ako emocionalnom uzbuđenju nije dozvoljena ekspresija kroz aktivnost, postoji tendencija dela individue da desenzitizira senzorni sistem, kako bi prevenirao rast uzbuđenja. Ovo vodi onome što zovemo rupe u ličnosti.

Perls veruje da ljudi imaju rupe ili delove ličnosti koji nedostaju. Neki ljudi nemaju oči, nemaju uši, nemaju noge da stoje, nemaju srce.

Rupe u ličnosti

Osoba bez očiju je projektovala svoje oči u sredinu. Ona uvek oseća kako je drugi posmatraju i kritikuju. Ona je samosvesna uvek brinući kako se pojavljuje pred drugima. Fokus geštalt terapije je na pomoći klijentu da povrati korišćenje svoje senzorne opreme, kako bi ogranizmička samoregulacija mogla opet funkcionisati na zdrav način.

Polariteti – top dog i ander dog

Perls je shvatio da postoje dve strane svih stvari. Ne može biti dana bez noći. “Gore” ne postoji bez “dole”. Spolja i iznutra su polarne suprotnosti. Ljubav i mržnja, ozlojeđenost i uvažavanje. Zavisnost i nezavisnost. Strah i želja. Fin dečko i bitanga. Sudija i zaštitnik. Diktator i slabić.

On prepoznaje dva dela selfa koji su uvek jedan naspram drugog. Top dog i ander dog. Top dog ima ispravan stav. On uvek govori osobi šta bi trebalo ili ne bi trebalo da čini i preti onim što će se desiti ako ne poštuje. Trebalo bi da uradiš domaći zadatak svaki dan ili drugo, ili ćeš porasti glup. Ne bi trebalo da koristiš taj ton prema odraslima, a ako učiniš to bićeš kažnjen. Treba da koristiš obe ruke kada voziš bicikl, ili ćeš pasti.

Top dog je otvoren i direktan. On manipuliše pretnjama. Ander dog nalazi uživanje frustrirajući zahteve top doga. Ander dog kaže: “Obećavam da ću to učiniti sutra.” Ili, “Pokušao sam da uradim i nisam mogao.” Ander dog je lukav. On je indirektan i on manipuliše ne ispunjavajući očekivanja i zahteve top doga.

Top dog i ander dog bore se za kontrolu, i gde nisu dobro integrisani, osoba razvija neku vrstu auto torture. Ponekad je igra auto torture skrivena iza samodokazivanja i individua troši godinu za godinom mučeći sebe sa novim programima samodokazivanja i uvek se oseća krivom za neispunjavanje očekivanja.

Analiziranje – integracija – snovi

Perls nije verovao u analiziranje, on je verovao u integraciju. On veruje da su snovi kraljevski put u integraciju i da je svaki deo sna otuđeni aspekt snevačeve ličnosti, otuđeni aspekt selfa. San je viđen kao umetnička kreacija u kojoj su dve usprotivljene sile dovedene u prednji plan u svrhu integracije.

Klijentu se daje instrukcija da odglumi sve različite delove sna. Čak i objekte kao što su štap za hodanje, stepenište, možda vetar ili  planina, i da poveže kako je osećati se predmetom ili osobom. Šta on misli, oseća, očekuje, čega se plaši.

Osoba može biti usmerena da se pobrine za dijalog između dve osobe ili dva objekta u snu. Prema Perlsu rupe u klijentovoj ličnosti postaće očigledne kroz rad na snu. Klijent će postati konfuzan ili pospan ili će pokušati da promeni smer kada zatražite od njega da igra deo trenutne ličnosti ili objekat koji je locirao rupu.

Zone svesnosti – središnja zona

Imamo svesnost tri zone. Svesnost selfa (sebe), svesnost spoljašnjeg sveta i svesnost središnje zone. Ova središnja zona je u geštalt psihologiji bila zvana Maja. Ovo je zona aktivnosti fantazije ili onoga što još zovemo um. Ovde egzistiraju svi naši zamišljeni strahovi. Svi naši introjekti, svi naši koncepti o pravilima po kojima igramo. Tu izražavamo unutrašnja osećanja, odigravamo naše emocije. Tu vičemo i vrištimo na našeg šefa ili vodimo ljubav sa prelepom ženom.

Natrag senzacijama – Anksioznost – sada i kasnije

Perls je ohrabrivao svoje klijente da izgube um i dođu svojim senzacijama. Da budu u dodiru sa svetom i svojim istinskim sobom. Zaključio je da je anksioznost jaz između sada i kasnije. Dok mentalno napuštate prisutnost (sadašnjost), i fantazirate šta će se desiti u budućnosti, doživljavate anksioznost.

Paradoks promene – otkriti kako prekida sebe – pojačavanje – stezanje kao samoprekidanje – psihosomatika

Perls je verovao da klijenti koji dolaze na terapiju žele da izmene nešto u vezi sebe što im se ne dopada ili da bi se otarasili nečeg nekomfornog. Hroničnog osećaja tenzije ili anksioznosti, glavobolja koje se vraćaju, neželjenih navika. Ali kad klijent često preferira da izbegne nekomfor i jednako želi da usvoji promene, Perls veruje da promena jedino može doći kroz spremnost da se prvo iskusi kako ste, kroz puno iskustvo šta radite i kako to radite. On veruje da je klijentov nekomfor dospeo od neke vrste prekidanja organizmičkog samoregulativnog procesa.

Klijent će biti zamoljen da se fokusira na, ili ostane sa bolom ili nekomforom ili nezadovoljavajućim osećanjima, a ne da ih odguruje ili menja. Ostajući sa nekomforom klijent može naučiti kako ga uzrokuje. Klijent može otkriti da steže zube ili steže mišiće stomaka, na primer. Klijent može dobiti instrukciju da preteruje sa svojim ponašanjem stezanja vilice jače, ili stegne mišiće svog stomaka još više.

Kroz ovaj proces pojačavanja klijent često dolazi do otkrića koja je svrha tog ponašanja. On može reći, kada stegnem zube ili stomak, to mi pomaže da se uzdržim od vikanja i vrištanja i stvarnog gubitka kontrole nad sobom. Ili mi to pomaže da zaustavim svoje plakanje.

Terapeutovo shvatanje ovog stezanja kao samoprekidanja traži od klijenta da viče i vrišti na praznu stolicu na kojoj može zamisliti osobu na koju je tako ljuta, ili može pozvati klijenta da plače ako želi. Ako klijentovo samoprekidanje vodi razvoju psihosomatskih simptoma, stezanje možda vodi ponavljajućim glavoboljama, teškoćama sa disanjem ili mucanju.

Kada klijent prihvati svoja duboka osećanja i izrazi ih otvoreno, nepoželjan osećaj će biti uzrokovan. Promena se javlja jedino odlaskom duboko u sebe i prihvatanjem osećanja koja su tamo. Ovo je paradoks promene. Pronalaženje simptoma i zadržavanje osećanja, samo će ih učiniti gorim.

Seting – vruća stolica – prazna stolica – dijalog – vežba kontinuiteta svesnosti – sadašnji trenutak – konstantna promena

Perls je izvodio individualnu terapiju u grupnom setingu. Jedna osoba u grupi radi u jednom trenutku. Vruća stolica je mesto na kome osoba sedi tokom terapijskog rada. Perls je imao i praznu stolicu tako da klijent može da menja mesto na kome sedi i donese dijalog između dva dela sebe ili dva elementa sna. Klijent je pozvan da otpočne terapijsko putovanje sa rečenicom: “Sada sam svestan…”

Svaka reč je odabrana sa specifičnom svrhom. Reč “sada” drži klijenta u sadašnjosti. Podseća ga da čak i kada govorimo o prošlim događajima, moramo biti svesni onoga što trenutno doživljavamo. Radije nego da sluša verbalizaciju o klijentovim problemima, i radije nego da shvati zašto klijent ima probleme, klijentu je data instrukcija da odigra ili oživi problem ili traumu, kako se javlja upravo sada i da postane svestan svojih emocionalnih i ponašajnih reakcija.

Takođe pomaže podsetiti klijenta da se sadašnji trenutak uvek menja. Vreme ne može biti zaustavljeno, čak ni na trenutak, i to takođe znači da klijent mora prihvatiti činjenicu da je on sa svojim osećanjima takođe u procesu konstantne promene.

Perlsova analogija trake za snimanje je odlična. Muzika se jedino može čuti kada su traka i igla u kontaktu. I samo šablon na traci koji je u kontaktu sa iglom će se čuti. Ne šablon koji će biti u kontaktu sa iglom za dve sekunde, ili šablon koji je bio u kontaktu pre dve sekunde. Budućnost još nije. Prošlost nije više. I takođe, ako traka stane, muzika će takođe stati. To znači da muzika može da se čuje, jedino ako je procesu dozvoljeno da se nastavi, muzika ne može biti zaustavljena čak ni za trenutak.

Reč “ja” koristi se da poveća klijentov osećaj odgovornosti za svoje misli, osećanja, ponašanja i neurotske simptome. Ovo ga štiti od odigravanja pasivne, bespomoćne žrtve. Reč “sam, jesam”, podiže klijentovu svesnost činjenice, da ono što naziva svojim osetima, emocijama, mislima i ponašanjima, ako pripada njemu, je zapravo ono ko on jeste.

Reč “svestan” pribavlja klijentu svež pogled ka sebi, kako izražava sebe i kako inhibira sebe, svoju samoekspresiju. Perls je uvek isticao svesnost neverbalnog i intraverbalnog ponašanja. Osećaji, emocije, telesne senzacije, promene disanja, facijalne ekspresije, gestovi, fantazije, konfuzan pogled, spuštanje tona (glasa), podizanje tona, tapkanje rukom po naslonu stolice, vlaženje očiju, naglo uspravljanje u sedećem položaju, izbegavanje kontakta očima. On veruje da je neverbalno i intraverbalno ponašanje bilo mnogo autentičnija i istinitija ekspresija stvarnog selfa.

Bez svesnosti klijent doživljava zaglavljenost. Svesnost pomaže da klijent shvati svoje izbore. Povećavanjem obima klijentove svesnosti on uči da osećaji i ponašanja jednog aspekta njegovog života su u odnosnu sa osetima i ponašanjima drugog aspekta, bilo da je prošli ili sadašnji.

Slojevi neuroze

U skladu sa Perlsom, neuroze su sačinjene od pet nivoa. Prvi je nivo klišea. On se sastoji od površne socijalne kurtoazije. “Zdravo, kako si?” “Drago mi je što te vidim.” “Nadam se da sve ide dobro kod tebe i tvoje porodice.” “O, hvala mnogo.” “Nema na čemu.” “Čuvaj se.” “Prijatan dan želim.”

Drugi nivo je nivo igara i uloga. Važna osoba. Nasilnik. Plači-beba. Fini dečko. Dobra mala devojčica. Spasitelj. Bolesna bespomoćna osoba. Menadžer. Ovo je socijalni, “ako onda” nivo. Mi igramo “ako onda”.

Mi igramo kao da smo mnogo inteligentniji, asertivniji, mnogo ljubazniji nego što iskreno osećamo. Ako nas ova odigravanja odvode od neurotičara, on oseća prazninu, ništavnost, vrstu nepostojanja ili zastoja (impasse). Ljudi žestoko izbegavaju ovaj nivo i vraćaju se igranju svojih igara vrlo brzo. Ali ako nastave izvan uloga koje igraju, iskusiće četvrti nivo, nivo inplozije implozija ili smrti. Kada je osoba voljna da iskusi ovaj nivo smrtnosti, počinje da se menja u peti nivo. Nivo eksplozije kada istinski self postoji. Zapravo, samo uloge i neurotične igre umiru i ovo omogućava da stvarni self postaje istinit.

Četiri vrste eksplozije koje zauzimaju mesto su: eksplozija u tugu, u orgazam, u bes i u radost ili smeh.     

Pravila i igre GT

Praksa geštalt terapije sastoji se od pravila i igara. Pravila su uvek objašnjena na početku terapije. Igre se koriste samo kada su primenjive i objašnjene na vreme. Sva pravila i igre su iskorišćeni da povećaju klijentovu svesnost, osećaj odgovornosti, samopodrške i zrelosti.

Prvo pravilo: govori u sadašnjem vremenu – najizvesnije znanje – istina

Prvo pravilo zahteva od klijenta da govori u sadašnjem vremenu. Ovo je ekstremno efektivna procedura integracije sećanja na prošlost, snova i doživljaja. Klijent mora ostati u sada. Terapeut kontinuirano upućuje klijentovu svesnost na ono što radi i kako to radi. Svesnost osećaja, emocija, gestova, oklevanja, facijalnih reakcija i telesne posture je naše najizvesnije znanje. Percepcije drugog sveta mogu lako biti pogrešne, čak i sećanja o prošlim iskustvima teže da se promene kroz vreme. Sadašnja samosvest je jedina stvar o sebi koju stvarno znamo kao istinitu.

Drugo pravilo: preuzimanje odgovornosti za izražavanje sebe i odnos ka terapeutu

Drugo pravilo zahteva od klijenta da bude dobar komunikator. On je načinio svesnost činjenice da svaka komunikacija ima pošiljaoca i primaoca. On mora preuzeti odgovornost za bivanje pošiljaocem svih izreka, svih gestova, svih kretanja koja napravi, i odnos ka onome kome želi da izrazi ove osećaje.

Treće pravilo: koristi “ja-jezik”

Treće pravilo zahteva od klijenta da koristi “ja-jezik”. To čini da klijent preuzima punu odgovornost za delove svoga tela, ponašanja i akcije. Umesto da govori o svojoj ruci, “ona drhti”, klijent može reći “ja drhtim”. Umesto, “ponekad moje ponašanje je hostilno”, “ponekad sam hostilan”, umesto “moje oči postaju vlažne”, “ja plačem”.

Kada klijent kaže: “Ne mogu!”, terapeut ga poziva da preuzme odgovornost i kaže: “Ne želim!”. Klijentkinja može reči: “Nikad ne bih mogla reći mom suprugu kako se stvarno osećam, prosto ne mogu to učiniti.”, terapeut može reći: “Reci: ’Ne želim. Ne želim reći mom mužu kako se zaista osećam. ’”

Četvrto pravilo: tračevi nisu dozvoljeni – obrati se stvarno i direktno, suoči se sa osećanjima

Sledeće pravilo je da tračevi nisu dozvoljeni. Govoreći o nekome ko nije prisutan, mi zapravo često izbegavamo da govorimo direktno toj osobi zato što se ne možemo nositi sa osećanjima koja se pobuđuju u nama. Ovde se od osobe zahteva da se obrati stvarno i direktno i radi sa groznim osećajima.

Peto pravilo: pitanja nisu dozvoljena – odgovornost – krivica – biranje – kontrola

Sledeće pravilo je da pitanja nisu dozvoljena. Najčešće zapitkivač ne treba informaciju, već radije skriva duboka osećanja besa, povređenosti, hostilnosti i straha. Perls veruje da bi izjava ili komentar bili istinsko izražavanje (ekspresija) selfa i on će učiniti da klijent preuzme odgovornost za svoja pitanja kao za skretanje unaokolo.

Klijent može pitati: “Zar ne mislite da su moji roditelji bili previše grubi povremeno?”, a terapeut može odgovoriti: “Reci: ’Mislim da su moji roditelji bili grubi povremeno.’” Ili klijent može pitati: “Zar ne povređuje decu ako ih istučete ponekad?”, kada je možda zaista zabrinut da je povredio dete. Ili klijent može pitati: “Zašto ništa ne kažeš kada neko kasni?”, kada zaista misli da kaže onome koji kasni: “Ja postajem uznemiren kada ljudi kasne i ja želim da istaknem da budemo tačni.” Ili, jedan član grupe može reći drugom: “Merli, zašto uvek tako lako zaplačeš?”, kada zaista želi da kaže, “Osećam se kao da imam cenzora za sve što želim da kažem jer će te možda zaboleti. Želim da prestaneš da plačeš tako mnogo.”

Dakle, klijent često koristi pitanje da izbegne odgovornost. Za njega odgovornost znači krivnju, da je u prestupu, znači da je on optužen za svoje probleme. Za terapeuta odgovornost znači slobodu. Ako problem nije nikako povezan sa klijentovim ponašanjem, on nema moć da ga promeni. Ali ako jeste, on ima sposobnosti da promeni svoja osećanja, ponašanja i stoga svoju životnu situaciju. Geštalt psihoterapeut veruje da svaka osoba ima sposobnost odgovornosti. To je sposobnost da bira svoje emocionalne odgovore i ponašanja. Sposobnost da kontroliše svoje akcije i reakcije u svakoj situaciji.

Igre – integracije – dijalog sa otuđenim delom selfa – polariteti

Sledi kratak opis brojnih igara korišćenih u geštalt psihoterapiji. U nameri da pomogne klijentu da radi na integraciji, terapeut gleda u otuđene aspekte ličnosti i instruira klijenta na dijalog sa otuđenim delom.

Klijent možda mrzi agresivne ljude, i terapeut može reći: “Razgovaraj sa agresivnim delom sebe, postavi ga na praznu stolicu ovde.” Klijent može nositi dijalog između bilo kojih polarno-opozitnih delova svoje ličnosti. Između agresivnog i pasivnog dela, između finog momka i skandalmajstora, između muškog i ženskog dela, između desne ruke i leve ruke, ili između gornjeg dela tela i donjeg dela. Između klijenta i značajnog drugog, kao što je roditelj, supruga, dete, učitelj, ili između dva objekta koja se pojavljuju u snu. Psa i mačke. Neba i zemlje. Vetra i drveća. Volana u kolima i kočnice.

Igra dovršavanja posla – izražavanje zadržanog

Sledeća igra je poznata kao nedovršeni posao. Ovde klijent je instruiran da kompletira neku nedovršenu situaciju koja može biti identifikovana. Može reći zbogom izgubljenoj ljubavi. Može se izviniti kome je pogrešio. Klijent može izraziti bilo koja osećanja koja su zadržana unutra. Ljutnju, zamerke, zahvalnost, ljubav, krivicu, razočarenje itd.

Igra preuzimanja odgovornosti

U igri zvanoj “ja preuzimam odgovornost” klijent je pozvan da preuzme odgovornost za sve što je uspeo ili nije uspeo da uradi. Klijent može reći: “Ja sam svestan da moj glas postaje bučniji i uzimam odgovornost za to. Svestan sam da sam upravo prekrstio noge i uzimam odgovornost za to. Svestan sam da sam veoma tih i preuzimam odgovornost za to. Svestan sam da ne želim da izrazim osećanja prema mom šefu i preuzimam odgovornost za to.”

Igra projekcije

Sledeća igra se zove igra projekcije. Mnogo toga za šta verujemo da su percepcije, zaista su projekcije.  Osoba koja kaže: “Ne želim da kažem šta osećam, jer bih mogao povrediti nekoga”, biće pozvana da odigra deo prekomerno osetljive osobe, kako bi otkrila svoj unutrašnji konflikt.

Igra preokreta (opozita)

U igri preokreta, klijent je pozvan da igra opozit onoga što predstavlja. Perls je shvatio da otvoreno ponašanje često maskira postojanje polarnih opozita. Stidljiv i inhibiran klijent može biti pozvan da bude deo egzibicije. Slab klijent igra deo diktatora. Zauzeta žena igra deo flerta. Igrajući opozitne uloge, klijenti prave kontakt sa otuđenim delom svog istinskog selfa.

Igra davanja prava kontaktu i povlačenju – fantazije

U igri davanja prava ritmu kontakta i povlačenja, klijent koji izgleda povučen je ohrabren da uradi nešto.

Povlačenje se ne vidi kao otpor. To je deo ritmičkog paterna. Kada klijent izgleda da je povučen, on nije stao, radije je ohrabren da zatvori oči i upusti se u bilo koju fantaziju koju želi. Kada otvori oči zamoljen je da podeli svoju fantaziju. Važno je da budemo svesni naših fantazija jer one nude tragove o našim trenutnim teškoćama, o tome što nedostaje u našim životima u tekućem vremenu.

Igra preterivanja

Igra preterivanja pomaže klijentu da uđe u skrivena značenja svojih gestova i govora tela. Ako klijent lupka rukama po stolu, biće zamoljen da lupa sve jače i jače, ponovo i ponovo. Ako prekrsti noge na poseban način, može biti pozvan da prekrsti čvršće, dok ne bude znao zašto ih ukršta.

Igra ponavljanja – preuzimanje i prepuštanje odgovornosti

U igri ponavljanja klijent je pozvan da ponavlja frazu ili rečenicu koju je izgovorio, koja je važna, ali kojom isijava kao da nije u dodiru sa svojim osećanjima. Biće instruiran da kaže to ponovo, možda nekoliko puta.

Ako terapeut oseti bes, može reći klijentu da kaže glasnije. Ako su tuga i suze potisnute, terapeut će pozvati klijenta da govori tišim glasom.

U nastojanju da ohrabri klijenta da preuzme odgovornost za sva svoja osećanja, akcije, gestove i drugo, klijent je ohrabren da prepusti odgovornost drugima. Klijent može reći: “Ako kažem mužu moja prava osećanja, on će biti povređen i osramoćen.” A terapeut može reći: “Pusti ga da preuzme odgovornost za svoje reakcije.”

 Krivljenje roditelja

Perls veruje da je bilo esencijalno da zaustavi krivljenje roditelja kao uzroka svih tvojih problema. On ohrabruje klijente da oproste svojim roditeljima i preuzmu punu odgovornost za svoje živote.

Sadizam – ozlojeđenost – uvažavanje

Prema Perlsu, neizražena ljutnja biće transformisana u sadizam, težnju moći i razna sredstva mučenja sebe i drugih. On vidi krivicu kao neizraženu ozlojeđenost. A gde je ozlojeđenost, uvek je i opozit, uvažavanje.

Kad god osoba iskusi teškoću komuniciranja sa nekim, ona prvo mora izraziti svoju ozlojeđenost a onda izraziti svoje zahteve ili demantije i onda ostaje njeno uvažavanje druge osobe.

Aktualizacija sebe – budi ono što jesi sada – neuroza kao poremećaj rasta – self imidž

Perls veruje da je svaka individua, svaka životinja i svaka biljka rođena sa jednim ciljem, da aktualizuje sebe kao ono što jeste.

U geštalt psihologiji samoaktualizacija ne znači razvoj svih potencijala da bi se postalo potpunim koliko je moguće. To je orijentacija na budućnost, a geštalt terapija se fokusira na sadašnjost.

Samoaktualizacija je vrlo jednostavno biti onim što jesi sad. On ističe da nema u prirodi biljke ili životinje koja prevenira sopstveni rast, kao što ljudska bića rade. On bi voleo da vidi svet neuroza premešten u termin poremećaja rasta.

Perls upozorava protiv aktualizacije self imiža. Svrhovito oblikovanje ponašanja, stavova i pojavljivanja baziran na modelu savršene uloge. Osoba je tako zabrinuta projektovanjem ispravnog imidža ili stvaranjem dobrog utiska da može izgubiti osećaj sebe i procesa.

Rigidnost plana i spontano reagovanje

Perls veruje da bi zdrava osoba dozvolila situaciji da kontroliše njene akcije. Ovo znači da kada god uđemo u situaciju sa rigidnim planom ili agendom, gubimo mudrost organizma da reaguje spontano i prikladno situaciji.

Ovo je često primećeno u sportovima, tako što su velike atlete oni koji mogu promeniti plan usred igre ako je neophodno. Ljudi će često reći, kada sam konačno odlučio da budem to što jesam i ne brinem o govoru, osećao sam se mnogo bolje.

Psiha radi isto što i telo – kritičko analiziranje, varenje, asimilacija

Perls veruje da život zavisi od uzimanja iz sredine onoga što nam treba. Jedući, mi grizemo, žvaćemo, meljemo, gutamo i onda varimo hranu, metabolišemo i asimilujemo. Organizam uzima šta mu je potrebno i čini to delom sebe. Što je nepotrebno izbacuje se tokom procesa eliminacije.

Perls veruje da istinski zdrava osoba radi sa psihološkim problemima na isti način. Znanje, standardi ponašanja, etički standardi, estetski osećaj, političke i religijske vrednosti, sve potiče od ljudi iz spoljašnjeg sveta oko nas. Ali da bismo bili zdravo moramo kritički analizirati, variti i asimilirati to, kao hranu. Zadržavajući šta želimo, šta se čini dobrim za nas i eliminišući ostalo. Ovo zaključuje prezentaciju.

Preveo s engleskog: Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije

Kontaktirajte nas…

Klip – Fritz Perls – Gestalt Therapy (1982)

2020-09-18T16:29:16+00:00

About the Author: