U geštalt terapiji verujemo da je terapeut tu da prepozna, mobiliše i iskoristi klijentove kapacitete za uvid, kontakt i akciju, a ne da to čini umesto njega. Korišćenjem tehnika, na primer, terapeut klijenta navodi na uvid umesto da mu daje gotov uvid. Podržava ga da sam preuzme akciju ili osvesti otpor, umesto da preduzima akciju umesto njega. Terapeut ne razrešava otpor., već poziva klijenta da ga postane svestan i da ga pretvori u svesni otpor, svesnu odluku.

Na sve ove načine humanistički geštalt terapeut se prema klijentu postavlja kao prema odrasloj i odgovornoj osobi, koja samo snosi polovinu odgovornosti za sve što se u terapiji događa i za dbrobit koju iz terapije dobija.

Koncept horizontalnosti, kako iskustvo pokazuje, veoma je izazovan za naš psihoterapeutski narcizam, koji nas poziva da potvrdimo da smo veći od klijenta, da više znamo i vidimo (što je i prirodno, jer mi imamo znanjana i veštine koje klijent nema).

U geštalt psihoterapiji horizontalnost je takođe izazovna za terapeute koji su loši tehničari ili slabo koriste sebe u odnosu. Mnogo je lakše interpretirati, objašnjavati i držati lekcije nego trpeti frustraciju sporog napretka u kome klijent sam uči da hoda, da osvešćuje i razume sebe.

Iako, dakle, deluje kao jednostavan zahtev, horizontalnost to nije. Ostajanje u ravni sa klijentom, ostajanje prisutnim, nerađenje umesto klijenta, odupiranje vlastitim svesnim ili nesvesnim utiscima, da smo moćniji, da treba da preuzmemo veću odgovornost od klijenta, osvešćivanje igara moći i nastojanja da kontrolišemo klijenta, traži veliko majstorstvo u pogledu tehnike i svesnosti sebe od strane terapeuta.

Postavljaju se važna pitanja, da li savetovanje i intepretacija uopšte nemaju mesto u GT, ili se pod određenim okolnostima ipak mogu praktikovati. Moje mišljenje je da savetovanje i interpretacija imaju mesto u GT, i da intepretacija nekad skraćuje put, ali da je važno da su terapeut i klijent svestani šta time rade i kako organizuju svoj odnos, te spremni da za to preuzmu odgovornost i bave se eventualnim posledicama.

Drugo važno pitanje, slično prethodnom, je da li koncept horizonatalnosti odnosa isključuje koncept reparentinga (reparacije roditeljskog mesta ili reparacije rodietlje uloge). Moje mišljenje slično je kao u vezi sa prethodnim pitanjem. Naime, ako je reparacija, klijentova potreba, ako je ograničena na terapijsku seansu i ne povređuje njene vremenske granice (ne igramo se roditelja našeg klijenta van terapijskog sata), ako su klijent i terapeut svesni šta rade i kako takav odnos između njih ne predstavlja zastoj nego podržava razvoj, mislim da je reparacija, na samo u redu, već da može biti i suštinski važan deo terapije.