Supresija i Ekspresija, doživaljaj

Biti viđen može biti neprijatno

Kao da se na prethodnim seansama ništa i nije desilo, Jelena na novoj seansi ponovo počinje da govori brzo, užurbano. Jasno osećam kako to čini na silu. Umoran sam i razmišljam o tome da li zapravo baš sada i ovde mogu da osetim njen umor i svo nasilje koje sprovodi nad sobom a koje je beskrajno umara. Kao da oseća da moja pažnja slabi, Jelena priča sve brže, očajnički pokušavajući da me zadrži. Njen položaj je ponovo kao na početku. Ne oslanja se na naslon, prepliće i steže prste ruku. Ne gleda u mene, već negde u pod.

– U totalnom sam haosu. Pojma nemam šta mi se događa. S polja gledano sve je u redu, toliko ljudi bi mi pozavideli na mom životu. Svi mi kažu kako treba da budem srećna, kako moji problemi i nisu pravi problemi. Možda stvarno umišljam. Izgleda da sam ja potpuno bezvredna osoba. Ne znam šta mi je. Stalno razmišljam gde grešim i šta treba da uradim. Mislim znam ja gde grešim oko nekih stvari ali ne znam zašto stalno teram po starom. Kao da sabotiram samu sebe. Niko mi ne veruje da se osećam stvarno loše. Stalno mislim kako ću poludeti. Ne mogu da izađem na kraj sa svojim mislima. Stalno kritikujem sebe ali ništa se ne menja. Moj život je potpuno izgubio smisao. Sve se nekako izokrenulo. Potpuno sam promašena. U mojim godinama čovek treba da živi punim plućima. A ja, umesto da se radujem svakom novom danu… Toliko sam umorna… Nemam energije ni za šta. Samo čekam da se dovučem kući, da stavim pred sebe gomilu slatkiša i da se zavalim pred televizor. I tako mi život protiče potpuno besmisleno. Mrzim sebe zbog toga. I stalo kažem sebi, hajde Jelena, pokreni se, izađi napolje, vidi kako je lep dan, ne možeš ovako, život će ti proći ispred televizora. Ali jok. Kao da je neki đavo ušao u mene. I nagoila sam se ponovo kao kreten. Stvarno ne znam šta da radim.

– Jelena, da li biste ponovo osvestili položaj svoga tela?

Svestan sam da pokušavam da joj priđem “spolja”. Na mah je opet zbunjena, kao da tu stvar čuje prvi put. Zastala je. Razmišlja.

– Oh. Opet žurim.

– Kako se osećate dok žurite?

– Ne znam. Užurbano. Samo sam htela da vam objasnim kako se osećam u svom životu. Izvinite ako sam opet mnogo pričala, ali to je jednostavno jače od mene…

Imam utisak da počinje da mi se pravda i da ponovo ubrzava. Osećaj mučnine mi se vraća.  Jasno osećam želju da je prekinem.

– Jelena, da li biste želeli da čujete kako se ja osećam sa vama, kako osećam ono što je sada između nas?

– Da, naravno, ako je to za vas u redu.

– Čujem kako stenjete dok govorite.Osećam vrtoglavicu i mučninu. Osećam umor.

Govoreći o svojim osećanjima u trenutnom polju nastojim da uključim i izgovorim sebe. Jelena me sada posmatra sa još većom zbunjenošću.

– Da li možda i vi sada osećate nešto slično?

– Kako znate?

– Rekoh vam, ovde sam da osetim šta smo kreirali, šta se događa između nas. Posmatranje mi u tome pomaže.

Jeleni je ponovo neprijatno. Blago se zacrvenela. Pitam se da li je moje intervencije doživela kao kritiku.

– Kako ste sada? Šta se između nas sada događa?

– Pa ne znam kako da kažem.

– Recite slobodno. Baš bih voleo da čujem.

– Pa, malo mi je neprijatno.

Ponovo se smeši, stidljivo me gledajući za trenutak u oči i odmeravajući efekat svojih reči. Smešim se i ja. Nema sumnje da smo u tom trenuku već malo više zajedno. Ono što se desi u jednom, odmah proizvodi reakciju u drugom trenutku.

– Neprijatno vam je kada vam pokažem da vas zaista posmatram? Da li se osećate kao da vas kritikujem?

– Da.

Pitam se u sebi da li je Jelena u detinjstvu često bila objekat negativne pažnje koja je bila usmerena na nju da bi videla šta ne valja i da li je to način na koji je sada samnom. Odlučujem da ne idem u tom pravcu već da ostanem u sada i ovde kroz direktnost, da je ohrabrim.

– Eto vidite. Da li je bilo strašno to podeliti samnom?

– Nije.

Izgovara Jelena sa uzdahom olakšanja. Idalje se smešim. Uzdišem i sam.

– Kako je sada.

– Malo bolje.

Kreirali smo mrvicu drugačijeg iskustva, promenu, novinu koja sada odlazi u pozadinu da bi Jelenu podržavalo na novi način. Vraćamo se osvešćivanju doživljaja kroz telesni položaj.

Jelena postaje svesna da se ne oslanja na naslon, jer zapravo nema poverenja da se na nekog može osloniti. Gledanje u pod je u vezi sa tim. Neko ko oseća da ne može ili ne sme da se osloni ne želi ni da napravi kontakt očima, da vidi drugog i da bude viđen, jer to bi moglo biti opasno. Ako bude viđena biće kritikovana. Njeno gledanje u jednu tačku na podu je njen način da ode iz ove sobe dok još sedi tu. Njen brzi govor tu je da mi kaže: “Nije važno ovo što ti pričam.” Cela njena pojava govori: “Nemam poverenja u tebe i mada toga nisam svesna jer mi pomoć treba, ovo što radim je glupo i neprijatno mi je. Napeta sam i to pokušavam da razrešim odsutnošću.” Osvešćivanje celine doživljaja donosi olakšanje. Jelena sada ima osećaj da je razumem i da sama razume sebe.

Naprosto sam gledao Jelenino lice, način na koji Jelena sedi i govori, gleda, upliće prste, plitko i treperivo diše. Ovo je nešto što u geštaltu zovemo estetskom dijagnostikom, rezoniranjem i pojavljivanjem na granici kontakta. Cela slika je brzo učinila da i sam počnem da osećam napetost i nelagodu. Gledajući i upijajući polje što ga je Jelena donela brzo dozvolio sam da sve to utiče na mene. Ovo je nešto što u geštalt psihoterapiji zovemorezonovanje sa klijentom. To je bila polazna tačka mojih intervencija. Pretpostavio sam da Jelena nije svesna načina na koji je prisutna, bolje reći odsutna u prisustvu. Moja strategija sastojala se u tome da joj pomognem da osvesti ono što se događa u sada i ovde, tako što ću je pozvati da osvesti i oseti položaj svoga tela, da pokuša da ga prevede u reči, izrazi, da se sretne sa sobom, sa načinom na koji je tu, sada, sa mnom.

Zatim sam se sam pojavio, uradivši upravo ono što Jelena ne čini. Rekao sam joj kako se osećam sa njom, kakvo smo polje kreirali, šta je između nas. Moje posmatranje i pojavljivanje, Jelena je doživela kao kritiku i negativnu pažnju. Svoj doživljaj bazirala je na svojim iskustvima sa značajnim drugim (roditeljima). Primetio sam promenu na Jeleninom licu i osetio njenu postiđenost. Pozvao sam je da se pojavi na granici kontakta tako što bi izrazila kako se sada oseća. Pozajmio sam joj svoj ego i ponudio artikulaciju njenog trenutnog iskustva. Time sam smanjio teret zadatka na njoj. Njen zadatak sada je bio samo da prepozna ili odbaci moj doživljaj. Ona ga je prepoznala i priznala, osetivši istovremeno da zaista osećam šta se događa između nas i da sam dobro sa njenim pojavljivanjem. To je način na koji je osetila da smo zajedno, da sam otvoren. Kontakt koji se na taj način desi kroz prepoznavanje i pojavljivanje podržao je Jelenu da dalje istražuje doživljaj koji je isprva samo izražavala položajem svoga tela i načinom na koji govori.

Supresija i ekspresija

Supresija i ekspresija su među najstarijim konceptima geštalt psihoterapije. Sada ću pokušati da objasnim kako sam ih u ovom radu koristio.

Kada sam pozvao Jelenu da osvesti položaj svoga tela i da izgovori svoj doživljaj, Jelena je bila u prilici da izrazi sebe. Zapravo pozvao sam Jelenu da promeni fokus svoje svesnosti na ono što je do tada bilo u pozadini, da od toga napravi novu figuru. Pre toga Jelena je pričala priču koju zna napamet, koja je uvek ista, koju samoj sebi ponavlja svaki dan, koju sam i ja već više puta čuo. Ova rutinizirana, repetitivna, suvoparna, prazna, naučena, automatska aktivnost zaposela je Jelenin um, tako da je njeno pravo stanje otišlo u pozadinu. Bila je nesvesna svoje odsutnosti, napetosti, nepoverenja, užurbanosti. Umesto svesnosti i identifikacije svoga doživljaja Jelena mi je nudila priču o sadržaju (abautizam). Prekinuo sam Jelenu u njenoj praznoj priči o njenom životu, koja ju je odvojila od njenog vlastitog doživljajau tom trenutku. Ovo prekidanje u geštalt tehnici zove se supresijom ili supresivnom tehnikom. Smisao supresije je da zaustavimo onu aktivnost pomoću koje klijent razdvaja sebe (svoju svesnost) i svoj doživljaj, odnosno sebe od nas, na šta se može gledati kao na otpor. Jelena je između sebe i svojih doživljaja, a samim tim između sebe i mene stavila mnogo praznih reči. To je bio njen način da se “pojavi” na silu, zato što je došla na terapiju i sada treba da priča o sebi, i njen način da utroši energiju. Napetost koje i nije bila svesna, pretvarala je u dodatni pritisak kojim je terala sebe da govori. Ipak ovo razrešenje napetosti nije bilo kontaktno, nije je vodilo ni ka njoj (ka onome što oseća i što se u njoj događa), niti ju je vodilo ka meni. Mogao sam da osetim kako Jelenina energija pada umesto da raste i kako se njen pritisak na sebe samu (da nastavi da govori) povećava, kako je njena borba protiv sebe sve veća. Ovo je pojačalo doživljaj umora kojeg Jelena nije bila svesna (ostajao je u pozadini), pritisak, napetost i nelagodu. Svrha priče nije bila da se Jelena pojavi na granici kontakta već da se sakrije. Da sam je pustio da priča, to biverovatno potrajalo čitav sat, posle čega bi i Jelenu i mene bolela glava. Oboje bi se osećali umorno i prazno. Tako biJelena potvrdila svoje iskustvo da joj psihoterapija ne pomaže, da na druge ne može da se osloni, da je sama. U psihologiji se ovo nekada zove i samoostvarujućim proročanstvom.

Umesto da bude usesređena na svoje misli, koje u geštalt terminologiji svrstavamo u središnju zonu svesnosti, pozvao sam Jelenu da prebaci svoju pažnju (između svesnosti i pažnje u GT možda i ne postoji razlika) na unutrašnju zonu svesnosti, na doživljaj koji je bio tako prisutan i tako očit na njenom telu. Tom prilikom koristio sam svoja čula. Čula su u tom smislu granica kontakta. Kroz čula sredina dolazi do mene.

Jelena ima dara za introspekciju. Kada je svesnost usresredila na položaj svoga tela, telo je progovorilo. Postala je svesna da se ne oslanja na naslon tako što oseća da nema poverenja i da ne može da se opusti, da je napeta, da je odsutna, zatvorena, sakrivena. Ovim je Jelena prišla nekoliko koraka bliže sebi i izrazila svoj doživljaj. Izražavanje svog pravog doživljaja koji je prisutan u sada i ovde zovemo ekspresijom. Ekspresija može doneti osećaj kontaktiranja sebe, veće bliskosti sa sobom, poklanjanja sebi pažnje, stvaranja sebe u centar, preduzimanja prave akcije koja je utemeljena na autentičnoj potrebi (samo izražavanje je akcija a potreba da izrazimo sebe je jedna od naših najuniverzalnijih potreba zasnovanih na našoj organizmičkoj samoregulaciji). Izražavanje je aktivnost koja donosi rasterećenje. Mi smo bića komunikacije. Naša nasušna potreba je da prepoznamo i izrazimo ono što doživljavamo. To je način na koji vidimo sebe i dajemo šansu da nas vidi značajna druga osoba.

Piše: Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije

Kontaktirajte nas…

2020-02-06T13:08:31+00:00

About the Author: