Šta je Geštalt Psihoterapija?

Živeti Geštalt

Geštalt psihoterapija me je osvojila svojom jednostavnošću, spontanošću, prirodnošću i lepotom. Već nakon prve grupne seanse u kojoj sam učestvovao osetio sam da je to ono što sam tražio.

S vremenom geštalt je postao način moga života, ili da kažem postaje, pošto to nije proces koji se može završiti. Živeti geštalt znači nastojati biti u kontaktu sa sobom, biti iskren prema sebi i svojim mislima i osećanjima.

Živeti geštalt takođe znači biti u skladu sa sobom. To znači osluškivati sebe, detektovati poruke koje nam šalje naša duša i naše telo i nastojati naći način da se te poruke uzmu u obzir.

Živeti geštalt takođe znači posedovati veštinu da za sebe pronađemo takvo mesto u univerzalnom polju koje nam najviše prija. To je kao uglavnom plivati nizvodno, poštujući struje reke života, s iskustvom uverenja da sve što nam se događa ima svoje mesto i svoj smisao u zaorkuživanju celovitsosti životnog iskustva.

Šta je geštalt psihoterapija – koreni i integracije

Geštalt psihoterapija svoje korene nosi iz geštalt psihologije s jedne strane i psihoanalize sa druge. Na ovaj način geštalt je povezao dubinska psihoterapijska otkrića, kao što je nesvesno sa teorijama opažanja kroz koje ono skriveno postaje očigledno.

Psihoanalizu, geštalt psihoterapija integriše kao pogled u nesvesne dubine ljudske duše, raskrivanje i osvešćivanje nesvesnih dinamika koje iz pozadine naših najdubljih i najsnažnijih iskustava vladaju našim životima.

Prelomljena kroz prizmu geštalt teorije opažanja, psihoanalitični koncept nesvesnog dobija nove dimenizje. Na nesvesno koje pohranjuje sva naša prošla iskustva gleda se kao na pozadinu a na aktualne životne teme kao na figuru. I kao što u geštalt teoriji opažanja pozadina određuje kako će biti doživljena figura, tako unošenje svesti u pozadinu daje novu perspektivu, čuveni geštalt obrt koji dovodi do sposobnosti drugačijeg doživljavanja sebe i stvarnosti i samim tim do drugačijeg odgovora na aktuelne teme.

Geštalt se zatim integrisao sa aspektima telesne psihoterapije, psihodrame, transakcione analize.

Unošenjem svesnosti u telesno dobija se novi pristup pozadini, odnosno nesvesnom i tako proces postaje bazičan. Telo je hram duše i u sebi nosi zapis svih naših iskustava, ali i mudrosti koja se nakupila kroz milijarde godina. U svetu gde se precenjuje više kognicija, u civilizaciji gde je čovek izgubljen u analizi i promišljanju, gde se veza sa telom gubi i gde se sve više na telo gleda kao na mehanički nosilac našeg intelekta i kao na fizički objekt među drugim fizičkim objektima, ovo oduševljavanje tela ima neprocenjivu vrednost.

Humanizam, egzistencijalizam, integrativnost

Njegovo razvijanje otpočelo je tokom druge polovine prošloga veka i nastavilo se do danas. Pioniri ovog pristupa bili su Fric i Lora Perls, Martin Buber, Džozef Zinker i drugi. Iako pripada humanističko-egzistencijalističkoj struji, geštalt je danas integrativni psihoterapijski pristup otvoren ka obilju znanja i veština koji dolaze iz drugih psihoterapijskih pravaca. Njegovu osnovu čine humanističke pretpostavke i filozofija egzistencije, psihoanalitička tradicija iz koje je i nastao, spiritualnost i filozofije istoka

Geštalt veruje u ogroman kreativan, transformišući i isceljujući potencijal svakog pojedinca i lekovitost autentičnog međuljudskog kontakta. Mentalno i fizičko zdravlje prirodno je stanje organizma, a cilj terapije je da pokrene prirodne procese ponovnog uspostavljanja ravnoteže, kako na psihičkom, tako i na telesnom planu.

Život u sada i ovde – uticaji istoka

Opsedaju nas duhovi iz prošlosti. Pretrpljeni strahovi, boli, nepravde još i danas žive u nama i određuju naše ponašanje i naše iskustvo. Prošlost prekriva sadašnjost talogom izgubljenog i naša neposrednost i spontanost gubi se i raspada pod pritiskom života koji je bio ali koji je ostavio na nama ožiljke sa kojima se ne možemo izmiriti. Čitava ledena carstva, okamenjena, mračna, carstva traumatičnih iskustava i dalje žive u nama. Potonuli kao titanik, ovi mračni prostori konzervirani su u dubinama naših duša. Nesluteći međutim, mi smo u njima zarobljeni i koliko god duboko potonula, ona su idalje živa i sveprisutna u našoj svakodnevici, nedozvoljavajući nam da se razmahnemo i ostvarimo. Zarobljeno u ovim čudovišnim svetovma naše unutrašnje dete se davi a posledica je panika ili nedostatak životne energije, koje samo dete i može da nam pruži…

Živimo i sa utvarama budućnosti. Težimo onom pravom trenutku, vremenu za koje se pripremao, a dotle je naš život stavljen na čekanje. Naši planovi i želje govore nam da još uvek nije došao trenutak za nas. Večno odalžemo sebe i večno odalažemo sada, živeći u strahu od važnih dođaja koji treba da nastupe. Satire nas anksioznost pred zadacima koje sve treba obaviti.

Zarobljeni smo u prošlosti. Zarobljeni smo u budućnosti. Psiha se buni a ono što psihijatrija zove psihopatologijom, samo su znaci te pobude, glas naše duše koja se bori i batrga. Jedno večito i blaženo sada, sa druge strane stoji tu, upravo pred nama, nudeći nam svoje darove. Ne uzimamo ih. Prolazimo pored njih ravnodušno i nemo, kao da na njih nemamo pravo, kao da nemamo pravo na život, na prisutnost, na kontakt.

Filozofija geštalt psihoterapije: egzistecijalizam i humanizam

Egzistencijalizam. Taj gorostas ljudske misli koji je veliki upravo po svojoj iskrenosti, upravo po tome što nije ni malo veći od malenkosti običnog čoveka. To odricanje od begstva kroz transcendentalno. To herojstvo istrajavanja u neizvesnosti stalno nove potrage za smislom koji bljesne i nestane. Jednom rečju hrabrost da se bude čovek koji se usudio napustiti dom prirode i prestati biti životinja a nije izrastao do božanskih visina, čovek koji malen drhti i pred starom zemljom i pred nesputanom nepreglednošću nemog zvezdanog neba, to krajnje ishodište nekoliko hiljada godina starih filozofskih nastojanja zapadnog čoveka, to je jedan od glavnih oslonaca geštalt psihoterapijske filozofije.

Zen i duhovna kultura istoka. Mesto gde prestaju sva učenja i sve teorije. Mesto neposrednog iskustva u sada i ovde, nameće se ako kao logična posledica onog puta kojim je zapadni čovek hodao došavši do egzistencijalizma kao svog krajnjeg misaonog ishodišta. Misao je učinila svoje i sada više nema šta da nam ponudi. Umesto toga svoju glavu, mučenu nadama, slutnjama i razočarenjima, ovde možemo odmoriti, umočivši je u prohladnu reku vremena koje stalno teše, a stalno je tu, uvek novo i uvek isto. Bivanje u jednom večnom sada, gde konačno možemo posmatrati paučinu na svome prozoru, paučinu u koju je jutranje sunce uplelo svoje nežne narandžaste zrake, zadovljostvo ovog prizora sa svešću o blagom nelagodom što se ta paučina našla baš na mestu koje mi treba da čistimo, sva ta smeša običnog i trenutnog sada postaje put i način.

2018-06-03T17:01:14+00:00

About the Author: