Estecka dijgnostika i rezoniranje u Geštalt Psihoterapiji

Jelena na terapijskoj seansi II

Jelena je tek nekoliko nedelja ne terapiji, ipak dovoljno da se samo od sebe razvilo prvobitno površinsko poverenje. Jer mi ljudi po prirodi smo skloni da verujemo drugima čak i kada nas iskustva povrede i učine nas opreznim i nepoverljivim. Ja sam za nju profesionalac sa kojim se oseća dobro. Zapravo verovatno rezonira sa vibracijama smirenosti, prisustva i pažnje kojim zračim, osećajući se sa Jelenom prilično sigurno. Ipak, polje sigunosti koje se između nas, ni sam ne znam kako i zašto uspostavilo, čini da se osećam dovoljno podržanim i slobodnim da budem spontan u odabiru intervencija.

Kako sam očistio svoj um od misli i pogledao Jelenu koja je upravo sela naspram mene, odjednom sam  ponovo osetio snažan umor. Pomislih kako mi je ovo poznato, kako je to način na koji se sa Jelenom inače osećam. Jelena zaista izgleda veoma umorno. Ona ipak opet odmah počinje da govori, kao i obično. Načini na koje smo navikli da se pojavljujemo (bolje reći skrivamo) na granici kontakta veoma su otporni na promene, verovatno jer u biti imaju zaštitnu funkciju. Ova povaljana šema (fiksirani geštalt koji podrazumeva ustaljen i repetitivan način doživljavanja, osećanja, opažanja, mišljenja i ponašanja) mogu biti vrlo frustrirajući za terapeute.

Jelena govori brzo, gledajući u pod. Ne koristi naslon a prste ruku je zamrsila. Priča mi o osećaju da je niko ne čuje, da niko čak nije ni zainteresovan da shvati kako je njoj. Svi misle da izmišlja i prenemaže se a njoj naprosto nije dobro. Oseća da nije srećna, ali ne zna šta joj se zapravo dešava. Ima sve. Posao, dečka, prijatelje, roditelje, rođake. Ipak se oseća potpuno prazno i to je užasno frustrira. Oseća kako je stalno puna besa, na ivici da plane u viku ili plač.

S odmicanjem Jelenine priče polje (atmosfera) u sobi se polako menja. Prvobitno tiho, prijatno poverenje iščezava. Kao da sunce polako zalazi za guste crne oblake koji se vrtoglavom brzinom umnožavaju. Počinje da duva hladan vetar i na pomolu su prve kapi kiše ili udari groma. Soba se ispunjava napetošću i žurbom koju jasno mogu da osetim. Budi efikasan! – naprosto odzvanja poljem dok osećam pritisak koji počinje da me ljuti. Osećam se kao da moram da se spašavam pred olujom koja preti. Pokušavam da zadržim smirenost dubokim udisajima, smeškom i prisutnošću. Posmatram je blagim pogledom. U jednom trenutku je slabo slušam. Ponavlja mi iste priče u krug. Mogao bih tako satima biti upijač za njenu frustriranost koju na mene užurbano istresa, ali jasno osećam kako to ne želim. Osećam kako se povlačim, tražeći izlaz. Svestan sam da mi se telo steglo i da sam se povukao unazad kao da želim da se udaljim od nje. Njene reči stopile su se u nerazgovetni žubor koji ništa ne znači. Moje povlačenje i pasivnost je način na koji kokreiram ono što se upravo sada između nas dvoje događa. Posle nekolko trenutaka vraćam se napolje tako što ponovo zapažam položaj Jeleninog tela.

Između nas

– Jelena, da li bi ste postali svesni položaja svoga tela?

Sa Jeleninog lica čitam zbunjenost. Prekinuo sam je na neočekivani način, iako se to već događalo. Zaustavila se. Osmehuje se ljubazno, prisećajući se, ali usiljeno, kao da želi da prikrije nesigurnost, moguće je da oseća kao da je kritikujem.

– Molim?

– Da li biste postali svesni svoga tela sada, ovde, dok mi govorite. Niste se naslonili. Kršite prste. Gledate u pod, možete li ostati za trenutak baš u tom položaju.

– Da. Mogu.

– Molim vas.

Jelena se vraća u opisani položaj koji je za momenat bila napustila kao što dete, uhvaćeno u prestupu beži sa “mesta zločina”.

– Šta osećate kada postanete svesni svog položaja?

– Pa, kao i da nism ovde. Pričam automatski. Umorna sam i zbunjena. Napeta.

– Kao da i ne pričate meni. Sami ste.

Jelena je ponovo zbunjena, ali ovaj put tačnošću onoga što čuje. Sada to i sama može sasvim jasno da oseti.

– Pa.., da. Zapravo da. Upravo tako.

Osmehuje se.

– Kako ste znali?

– Trudim se da osetim ono što je između nas. Posmatranje mi u tome pomaže.

– Zaista?

Polje (klima) u sobi se polako menja. Kao da se gusti oblaci koji su pretili da će preplaviti nebo i pretvoriti se u višednevnu hladnu, sumornu, nepomičnu, dosadnu pozadinu polako, iznenada razilaze da bi se pojavio jedan topli zrak Sunca.

Podižem obrve i blago se naginjem ka napred. Smešim se. Gledam je pravo u oči. Energija u meni raste.

– Da. Kako vam to zvuči?

– Hm. Kako da kažem…

Jelena ponovo spušta pogled i prekršta noge, kao da želi da se sakrije. Osećam da joj je nelagodno. Još malo se nagla napred, kao da pokušava da zaroni u prekrštene noge i da se stopi sa svojom telesnošću. Ipak osećam kako Jeleni ovaj, napola izveden pokret zaranjanja u svoje telo prija, kako je zaustavlja, dotiče, štiti. Osećaj da joj prija stvara u meni potrebu da je u tome podržim da ga izvede do kraja. Nastojim da toplim osmehom podržim njenu samozaštitu.

– Sada ste zaronili u sebe. Osećate?

Jelena podiže pogled.

– Da.

– Odlično. Osećam da vam to prija?

– Hm. Da. Da. Zapravo mi prija.

– Da li biste to učini do kraja.

Natrag telesnim senzacijama

Jelena se skroz lepi stomakom i grudima za svoje butine boreći se sa tesnim farmericama. Rukama obuhvata svoje cevanice. Ipak konačno osećam da se opušta. Tenzija u polju opada. I meni je lakše. Polje ponovo otopljava. Sunce se probija. Sasvim slučajno i Jelena i ja u istom trenutku duboko uzdišemo.

– Ostanite, molim vas u tom položaju koliko god vam prija, koliko god vam je prijatno. Možda možete otkopčati gornje dugme na farmerkama da bi ste opustili stomak.

Jelena to čini i ponovo glasno uzdiše, ovaj put stomakom.

– Šta sada osećate svojim stomakom i grudima?

– Osećam prijatan pritisak butina.

Ponovo duboko uzdiše i ja mogu da osetim kako se još više opušta.

– Kako je sada?

– Toplo. Prijatno. Prija mi ovaj fizički kontakt sa telom.

Nekoliko trenutaka prolazi u tišini. Odjednom svestan sam fantazije da Jelena leže na bok, na mali kauč u mojoj terapijskoj sobi. Zamišljam tu sliku i vidim kako mi prija. Zamišljam Jelenu kako se sklupčala u ležećem položaju, što je još prijatnije i toplije. Pitam se da li to osećam Jeleninu želju koja postaje ono između nas, vibracija, namera kojom polje rezonira, koja je sada zajednička.

– Da li želite da promenite položaj kako bi vam bilo još udobnije?

– Pa prijalo bi mi da legnem ali mi je neprijatno da se sad ovde izležavam umesto da radimo.

U meni…

U meni se pojavljuje radost. osećam je kao toplinu u grudima i stomaku, telo mi je lako i energizirano. Razmišljam o tome kako je Jelena zaustavila svoj pokret uverenjem (introjektom) da pratiti sebe i svoj pokret (potrebu) nije uredu i nije rad, nije korisno. Osećam da nije trenutak da se bavimo njenim mehanizmom zaustavljanja sebe. Osećam kako bi nas to prekinulo. Umesto toga odlučujem da direktno podržim Jelenin pokret kako bih joj pružio priliku da neometano načini novo, drugačije iskustvo. Znam da ćemo posle imati vremena da reflektujemo o onome šta se događalo i zajedno razmišljamo o tome kako prekida sebe.

– Jelena, želeo bih da ipak ispratite sebe. Da učinite ono što sada želite, što osećate da vam je potrebno.

Posle par trenutaka nećkanja i neodlučnosti, Jelena uz veliki izdah odlučuje da me posluša. Ja se pridižem kako bih joj pod glavu stavio obližnji jastuk, da bi joj bilo zaista udobno. Ona sada leži na boku, sklupčana, dok joj je glava na jastuku. Uživam gledajući ovaj prizor. Zamišljam malu devojčicu koja konačno ima poverenja da se opusti u prisustvu značajne druge osobe. Sobu ispunjava polje prijatnosti. U tom času, kao da je osetila vibraciju mojih misli, Jelena se opušta, okreće na leđa a dlanove stavlja ispod glave. Iako su joj noge savijene u kolenima nije više sklupčana. Prostoriju ispunjava polje otvaranja i poverenja.

Gledajući u plafon Jelena izgovara:

– Ovo mi je tako trebalo.

– I ja tako osećam.

Ćutimo. U jednom trenutku Jelena progovara.

– Ne znam o čemu bih vam pričala, a imam potrebu da vam nešto govorim, jednostavno osećam da mi se nakupilo.

– Jelena, čega vam je dosta.

Gledajući idalje u plafon:

– Umora, samoće, praznine, rada, truda, života.

Ponovo zajedno duboko uzdišemo. Osećam kako se poljem širi olakšanje. Želim da ga pojačam unošenjem svesnosti o njemu.

– Kako ste sada kada mi to kažete?

– Pa malo mi je lakše.

Sledi još jedan duboki uzdah i još jedno maleno olakšanje.

Dok uživamo u tišni razmišljam kako i kuda dalje. Prva ideja mi je da posegnem za intervencijom konkretizacije. Umor, samoća praznina, to su samo opšti pojmovi. Pitanje bi bilo šta se to u Jeleninom životu događa pa se tako oseća. Ja ipak znam da Jelena živi sama sa svojim psićem, da je sa roditeljima u korektnom odnosu ali da ne oseća da su zaista u kontaktu. Možda bismo nešto dobili ako bi pozvao Jelenu da ponovo gleda u konkrenost svojih životnih okolnosti koje je kreirala. Svestan sam fantazije da se Jelena na moj poziv da konkretizuje stvari uspravlja na kauču i prekida odmaranje. Ta slika mi se ne dopada i ja odustajem od tog pravca. Pada mi napamet i pitanje koji smisao ima Jelenina usamljenost i umor. Naime svojevrsna isključenost iz života kroz samoću i usamljenost često je tu da nas zaštiti od novih razočarenja. Razmišljaući u tom pravcu intervencija toga tipa čini mi se kao povratak u glavu i kao poziv na analizu. Sada kada se Jelena konačno povezala sa svojim telom i ta strategija mi deluje kao prekid onoga što jeste u sada i ovde. Odustajem i od toga. Konačno, pokušavam da se usresredim na ono što se događa u sada i ovde. Veština geštalt psihoterapije često se sastoji iz veštine praćenja (osvešćivanja) sebe i svojih procesa u sada i ovde. Postajem svestan da sada ja radim isto ono čemu je Jelena sklona. Razmišljam, analiziram, tražim put i način, kao da mi je teško da jednostavno budem i uživam u onome što smo kreirali. Otkrivam da sam zapravo u pozadini još uvek napet i da brinem da li će Jelena na kraju biti razočarana ovom seansom jer se na njoj “nije događalo ništa”. Svestan sam takođe da ovo ima veze sa mnom i mojom životnom pričom (lako mi je da se osetim neadekvatnim i da se pitam šta to nisam dobro radio, lako mi je da optužim sebe i da zamislim kako me drugi optužuju), da je po sredi kontratransfer. S tom mišlju osećam kako me obuzima energija i kako uzbuđenje raste, pa odlučujem da to iskoristim kao put. Pre toga moram se vratiti klijentkinji da proverim gde je sada. Svestan sam da sam je kroz razmišljanje napustio, da sam bio usresređen na sebe i svoje procese i sada mi je potrebno da proverim gde je ona?

Prijatno mi je, ali ne mogu do kraja da se opustim…

– Gde ste Jelena?

– Prijatno mi je, ali ne mogu do kraja da se opustim.

Ova Jelenina rečenica asocira me na ono o čemu sam upravo razmišljao. Postajem još zainteresovaniji i odlučujem da to istražim.

– Recite mi molim vas više o tome?

– Ne znam ni sama. Ponekad mi se čini da gledam serije da bih um zaposlila nečime. Tek tada mogu da se opustim. Ovako, kada treba da uživam kao da mi nešto fali. Valjda intimno mislim da nije u redu da dozvolim sebi da mi bude dobro. Treba biti efikasan. Nije u redu da potrošim seansu na to da mi samo bude lepo.

Sada sam već siguran da smo na dobrom tragu, iako osećam da mi je pomalo žao zbog toga što čujem, odlučujem da to zadržim za sebe, možda za kasnije kada se naša razmena razvije. Moja enegrija je visoka, osećam kako sam vrlo usresređen. Ovo što mi Jelena sada nudi tako liči na ono što sam ja sam malopre osećao i razmišljao. To poklapanje je za mene fascinantno. Razmišljam o dva pravca i dve različite strategije. Jedan se tiče nezavršenog posla, odnosno pitanje bi bilo odakle Jeleni ovo iskustvo, iz kog važnog odnosa dolazi njeno isksutvo da uvek treba biti produktivan, da nije u redu opustiti se. Razmišljam i o tome kako je ovo upravo suprotno njenoj prokrastinaciji i dugim noćnim gledanjima serija koje je čine manje funkcionalnom i produktivnom nego što bi mogla da bude. Ovaj pravac odveo bi nas na rad na nezavršenom poslu.

S druge strane idalje mi se javlja pitanje kako sam ja deo Jeleninog doživljaja ili ako je ona deo mog, kako smo ga kokreirali, kako je postao ono između nas, važna karakteristika polja koje smo stvorili zajednički. S tom mišlju učini mi se da je upravo to pravac koji me najviše uzbuđuje.

– Jelena, kako sam ja deo toga?

Jelena se uspravlja na kauču i vraća u sedeći položaj. Zakratko me gleda u oči ozbiljnog lica, zatim spušta pogled na niže. Ponovo prepliće svoje prste. Pomatrajući to javlja mi se misao da sam pogodio u sredu.

– Ne znam šta da vam kažem. Znate da mi je uvek teško da odgovorim na to pitanje. A znam da je u geštaltu odnos veoma bitan, samo meni je to… Ne znam kako da kažem. Strano. To između nas i to kako ste Vi deo onoga što ja osećam. Hm. Ne znam.

– Svestan sam da ste se uspravili. Šta se dogodilo?

– Pa poželela sam da se skoncentrišem. Ali evo, idalje ne znam šta da kažem.

Pomislih da sam upravo uradio ono što nisam želeo. Prekinuo sam Jelenu u uživanju i sada se vraća u svoj uobičajeni mod, da puno radi, da je odgovorna, da pokušava da zadrži kontrolu kroz aktivnost i preuzimanje sve odgovornosti na sebe. Ljudi prosto nisu navikli na ideju da je, na ovaj ili onaj način sve kokreacija. Ili preuzmu svu odgovornost na sebe i smatraju sebe krivim za sve pitajući sa šta sa njima nije u redu, ili za sve optuže druge. I jedna i druga pozicija zapravo isključuje drugog, odnosno i na jedan i na drugi način pokušavamo da zadržimo kontrolu u svojim rukama. Kada sam samo ja, onda imam kontrolu. Kada si tu i ti, kada smo zajedno, to je neizvesno. Smisao čitave geštalt psihoterapije može se opisati rečima da je terapija učenje da se bude zajedno, da se drugi ponovo uključe u naš život i da se mi ponovo uključimo u druge. Ono između što obuhvata i nas i druge (sredinu) zovemo poljem.

Najzad postajem svestan da puno razmišljam, da previše brinem i to mi tako liči na Jelenine načine pojavljivanja.

– Mogu li ti pomoći tako što ću ti predložiti rečenicu da je testiraš.

– Naravno.

– Recimo: “Ti si Nikola deo toga tako što i sam puno radiš i trudiš se da budeš efikasan.”

– Hm, da, divim se tvome znanju i umeću. Ti si tako skoncentrisan i ozbiljan, tako obrazovan. I da, zaista puno radiš, osećam kako si.., ne znam kako da kažem.., napet. Mislim to je sve dobro i pohvalno, valjda tako treba…

– Jelena, samo čas.

Prekidoh je u tom trenuku jer mi se činila da se konačno pojavila na granici kontakta samnom, i da je onda krenula da se pravda i sakriva iza raznih “trebalo bi da”, da počinje da mi podilazi hvalama, da bi me odbranila od svoje iskrenosti. Odjednom se tako mnogo toga događalo između nas. Radovao sam se i želeo da iskoristim ovaj dragoceni trenutak.

– Veoma se radujem tvome odgovoru. To je upravo to.

Na momenat prošlo mi je kroz glavu kako smo prešli na “ti”, kako postajemo stvarno bliži. Jelena me je gledala živo i zainteresovano. Privukao sam svoju stolicu malo bliže njenoj, svesan da se naginje prema meni.

– Govoriš mi direktno i ja osećam da su tvoje reči istina. Zaista sam često ozbiljan, napet, skoncentrisan. Bravo! Osećaš li kako smo sada snažno zajedno? Prešli smo na “ti” a da toga nismo ni svesni.

– Vau. Zaista smo prešli na ti!

Jelena se smešila iznenađeno.

– Zaista smo zajedno, sada mogu to da osetim. Da li je to taj kontakt u geštaltu?

Nasmejao sam se slatko novom Jeleninom skretanju iz direktnosti i osetio želju da je ne puštam da se izvuče.

– Upravo to. Ali hajde da nastavimo. Reci mi dalje. Pošto sam ja tako pametan, ozbiljan, skoncentrisan, napet, kako je to za tebe, šta ću da ti učinim, šta će se između nas desiti?

– Pa.., nema šanse da te zadovoljim. Mislim da zadovoljim tvoja očekivanja. Uvek si bolji, uvek si ispred mene. Hm. Zapravo čini mi se da te nisam vredna. Čovek tvojih kapaciteta radi sa lujkom koja ne zna šta će sa sobom i provodi dane gledajući serije. Porazno.

– Da li te zanima šta se u meni događa sada, dok to govoriš?

– Naravno.

– Počeo sam da osećam tugu što nas sve to razdvaja. A istovremeno osećam i neizmernu radost što sve ovo uspevamo da iskomuniciramo. Kako si kada to čuješ.

– Vau. To je, tako dirljivo, tako oslobađajuće, tako…

Jelena je udahnula punim plućima i pokazala rukama kako se nešto širi od nje u sredinu.

– Tako povezujuće. Sada bih te zagrlila.

Ja ustajem sa stolice i širim ruke, pozivajući je da me zagrli ako želi. Jelena ustaje i grli me. Nakon par trenutaka vraćamo se na svoja mesta. U Jeleninom oku zapažam suzu. Presrećan sam. Treperim.

– Kako si sada?

– Pa sada vidim da uopšte nisi tako strog kao što izgledaš. Zapravo i ti si samo ljudsko biće. Osećam veliku zahvalnost na ovome. Zaista se osećam divno, ekstatično, razdragano. Kako je život zapravo jednostavan. Ovo je nešto što mi definitivno fali. Spontanost i lakoća.

– Dirnut sam.

Na sledećoj seansi Jelena je ponovo bila svesna da samnom kokreira strah. Bilo nam je potrebno mnogo manje vremena da “pročitamo” polje, da osvestimo šta doživljavamo između nas. Razmišljajući o tome to što me neko vidi znači da nisam dovojno dobar, bio sam svestan da to iskustvo vuče koren iz mojih odnosa sa ocem i maćehom, pitao sam Jelenu sa kim je ona imala takvo iskustvo.

– Moj otac znaš. Nikada mu nisam bila dovoljno dobra. Svi moji uspesi za njega su bili nešto normalno. Uvek mi je govorio kako uvek može bolje i kako se ne treba zadovoljavati malim. On je veoma obrazovan čovek, perfekcionista, profesor na fakultetu, dobitnik mnogih nagrada. Nikada neću postići ono što je on postigao, a ti jako ličiš na njega.

– Razmišljam o tome koliko smo svo troje slični. Čini mi se da ni on ne zna da se opusti, baš kao ni ja, ni ti. Ti si Jelena zaista njegova ćerka. Ima li nečega dobrog u tome?

– Naravno. Završila sam fakultet sa visokim prosekom. Radim odgovoran posao. Ipak se osećam kao da ga izdajem jer imam utisak da on nikada nije zadovoljan i da sam ga razočarala, da nisam ni prišla njegovim visinama.

– Jelena, da li bi pokušala da zamisliš da sam ja sada on, da on sedi ovde gde sedim ja? Možeš li da mu se obratiš obraćajući se meni? Šta bi mi rekla kao svom ocu?

Zadaci za studente I, II, III i IV godine

  1. Pronađi gde i kako terapeut u ovoj seansi koristi osnovne psihoterapijske veštine: posmatra, rezonira, vraća se na svoj telesni osećaj, daje fidbek (sluša), razmišlja kontekstualno. Gde i kako poziva na akciju?
  2. Gde možemo videti primenu teorije polja?
  3. Da li se i gde pojavljuje i koristi koncept figure i pozadine?

4. Kako i gde je terapeut koristio svesnost i ekspresiju?

Zadaci za studente III i IV godine

1. Posmatraj seasnu sa aspekta ciklusa kontakta. Šta je predkontakt u ovoj sesni? Gde je kontakt pun? Gde povlačenje? Da li su se događali menji ciklusi kontakta? Gde ih vidite? Da li je nedge došlo do prekida?

2. Koje mehanizme adaptaije preoznajete i gde? Da li je terapeut koristio strateigije vezane za rad na specifičnim mehanizima adapatcije?

Da li je negde, gde i kako, teraput bio u zastoju nekim mehanizmom adapatije? Kojim?

3. Da je teraput negde, gde i kako svesno korsitio mehanizme adaptacije kontakta?

Zadaci za studente IV godine

Koje stategija je teraput korstio? Na kojim filozofsko-teorijskim principima je bazirao svoje intevencije?

Šta je mogao učini drugačije?

Piše: Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije

Kontaktirajte nas…

2020-02-27T17:40:15+00:00

About the Author: