Genetika, Psihoterapija, Epigenetska revolucija

Ljubav je lekovita

Za verovanje da je ljubav lekovita i čudotvorna, danas imamo i naučnu potvrdu. Kreiranje zdravih emotivnih odnosa i život u zdravom psiho-socijalnom okruženju ima neverovatan uticaj na naše, kako somatsko (telesno) tako i psihičko zdravlje. Ključ je u ogromnim uticajima sredine u kojoj živimo. Zdrava emotivna sredina, ali  i životni stil koji negujemo imaju odlučujući uticaj na epigenetičke strukture našeg organizma.

Nema sumnje da geni igraju veoma važnu ulogu u oblikovanju našeg temperamenta i karaktera. Od njih u velikoj meri zavisi i pojava ili izostanak ozbiljnih, kako somatskih, tako i psihičkih poremećaja. Pri tome, ako izuzmemo degenerativne promene koje nastaju usled starenja, možemo zaključiti da je naš genetski kod nepromenljiv. Naše ponašanje, aktivnosti, svesni izbori i životni stil ne utiče na njega. Stoga se do pre svega dvadeset godina verovalo da je genom koji smo nasledili neka vrsta sudbonosnog zapisa.

Međutim, epigenetska revolucija, koja je osamdesetih godina prošloga veka započela u laboratorijama Amerike, a koja i dalje zaprepašćuje naučni svet svojim otkrićima, umnogome je promenila prethodnu fatalističku sliku.

Šta je Epigenetika i zašto je važna?

Epigenetika proučava sofisticirani, hemijsko-biološki mehanizam prisutan u svakoj ćeliji  našeg organizma, koji ima funkciju aktiviranja i prenošenja aktivnosti nekog gena na dalje biološke strukture. Kao što programator na veš mašini određuje da li će se, koji će se i kada će se neki program aktivirati, tako epigenetika određuje da li će se, koji će se, i kada će se aktivirati neki genetski program (neki gen).

Geni koje smo nasledili od naših roditelja, predstavljaju, dakle, samo potencijal, a epigenetika je ta koja odlučuje da li će se i kada će se taj potencijal realizovati. I dok je genetski kod koji smo nasledili nepromenjiv, naučnici su ustanovili da je epigen veoma promenjiv i da svojim životnim aktivnostima možemo uticati na njega.

Hrana koju jedemo, sredina u kojoj živimo, socio-emotivni odnosi koje razvijamo, psihička stanja kroz koja prolazimo, stil života koji vodimo.., u značajnoj meri utiču na našu epigenetiku. Nezdrava sredina, loši međuljudski odnosi i životni stil baziran na lošim navikama, dugotrajna teška psihička stanja, narušiće našu epigenetiku i dovesti do aktiviranja gena patološke prirode.

S druge strane zdravi sredinski uslovi (čista priroda i zdrava hrana), negovanje zdravih socio-emotivnih odnosa i opšta psihomentalna higijena, umereni stres i sportska aktivnost, ispunjen i celovit život.., odlike su životnog stila koji našu epigenetiku održava zdravom. To znači da takva epigenetika može sprečiti da dođe do aktiviranja patogenih struktura, dok istovremeno snažno aktivira one pozitivne genetske potencijale, i iz prirode koju smo nasledili izvlači maksimum.

Nedvosmisleno je pokazano da je, za razliku od gena, epigenetski plan veoma promenjiv i čak reverzibilan. To znači da se pozitivna epigenetika može narušiti teškim životnim okolnostima ili lošim životnim stilom, ali i obnoviti obnavljanjem zdravih okolnosti i zdravog životnog stila.

Psihologija u Epigenetici

Za nas su posebno interesantna istraživanja koja se odnose na uticaj psiholoških okolnosti na epigenetiku. U mnogim studijama rađenim na životinjama i na ljudima pokazano je da neadekvatna majčinska briga u ogromnoj meri utiče na razvoj, odnosno izostanak razvoja epigenetike.

Dete koje je pretežno raslo okruženo ljubavlju i adekvatnom psiho-socijalnom negom, razvilo je epigenetiku koja je spremna da iz njegovog genetsko-biološkog potencijala izvuče maksimum. Ta deca su podržana svojom biologijom i mahom uspešnija, te daleko manje sklona psihopatologiji. Obrnuto, kako na životinjama tako i na ljudima pokazano je da mladunci i deca koja žive u neadekvatnim psiho-socijalnim okruženjima, koja su zlostavljana ili izložena hroničnom stresu, neadekvatnom za njihov uzrast, razvijaju lošu epigenetiku, i njihov biološki potencijal ostaje neiskorišćen, dok je sklonost ka aktiviranju patoloških genetskih struktura daleko veća.

Međutim, istraživanja pokazuju da promena sredine menja ili obnavlja epigenetiku. Menjanje loših navika, kreiranje zdravije emotivne klime, kao i psihoterapijski tretman, menjaju ili obnavljaju našu epigenetiku i čine je funkcionalnijom i boljom. Time je pokazano da psihoterapija, ako je podržana minimumom zdravih sredinskih okolnosti, menja našu biologiju, tako kompletno i kompleksno, da promena ide do nivoa svake ćelije u našem organizmu!

Ako nosimo gene koji su karakteristični za teška somatska ili psihička oboljenja kao što su kancer ili shizofrenija, ako u našoj porodici ima teških bolesti vezanih za nasledni faktor, da li to znači da ćemo ih i mi nužno imati? Nikako! Zdrava epigenetika to zasigurno može sprečiti. Ako su okolnosti vašeg života bile teške, ako ste rasli i živeli u neadekvatnim psiho-socijanim okolnostima, da li to znači da će vaša epigenetika podržati aktiviranje loših naslednih karakteristika? Verovatno da, ako ozbiljno ne poradite na sebi i svom životu. Da li bi promena životnog stila kroz dugotrajnu i ozbiljnu psihoterapiju i stvaranje pozitivnih i hranljivih emotivnih odnosa sa bližnjima popravilo našu epigenetiku uprkos lošim okolnostima u kojima smo živeli, i tako nas zaštitilo od lošeg genetskog materijala? Nedvosmisleno da!

Koje dokaze su naučnici ponudili za ova izvanredna uverenja?

Dokaza za opisani značaj epigenetike je mnogo i oni su veoma raznovrsni. Laboratorijske analize pokazale su da sisari koji su rasli u nezdravim okolnostima, bez brige drugih članova svoje vrste i bez majčine nege imaju lošiju epigenetiku od onih koji su rasli okruženi ljubavlju. Takve životinje pokazuju mnogo slabije rezultate na testovima sposobnosti, nedruštvene su, razdražljive, anksiozne i okrutne prema sopstvenim mladuncima. Njihova epigenetika nije omogućila razvoj genetskog potencijala za zdrave psiho-socijalne, i uže emotivne odnose, kao i za adekvatno materinstvo.

Brojne su studije na kojima je ovo nedvosmisleno pokazano, metodama praćenja, testiranja ali i uzorkovanjem i analizom tkiva (epigenetskih struktura u ćelijama mozga, ali i drugih organskih struktura). Poseban akcenat pri tome je stavljen na majčinsku ljubav. Fascinantno je otkriće da nedostatak majčinske ljubavi i nege u ogromnoj meri utiče na epigenetiku sisara. Po pravilu epigenetika takvih sisara je u žalosnom stanju, a takve ženske jedinke i same kasnije bivaju veoma rđave majke.

Eksperimenti rađeni na životinjama takođe pokazuju da loše sredinske okolnosti razorno utiču na epigenetiku. Hronični stres, ili izlaganje uticaju kokaina pokazali su razorne uticaje na epigenetiku miševa. Paralelno sa tim njihove psiho-fizičke sposobnosti drastično su opadale. Još je fascinantniji oporavak epigenetike, koji se zbivao kada izloženost lošim okolnostima prestane i otpočne rehabilitacija.

Istraživači su napravili „diznilend za miševe“, svojevrsni rehabilitacioni centar, gde je miševima pruženo sve ono što je potrebno: društvo drugih miševa, prostori za istraživanje, adekvatna ishrana i poligoni za adekvatnu fizičku aktivnost… Stepen u kojem su miševi povratili svoje pisho-fizičke sposobnosti fascinirala je naučnike. Još veće iznenađenje predstavljao je nivo do kojeg se obnovila epigenetika njihovih ćelija, što je ustanovljavano novim, naknadnim uzorkovanjem i ispitivanjem tkiva.

U istraživanju na ljudima veliki problem predstavlja nemogućnost da se uzorkuje tkivo mozga živih jedinki. Ipak mnoštvo longitudialnih studija (onih koje se rade praćenjem čitavih generacija u dugom vremenskom periodu) rađeno je na ljudima. Posebno su zanimljivi za posmatranje jednojajčani blizanci, koji su rasli i živeli u različitim sredinskim i psiho-socijalnim okolnostima, jer je njihov genetski kod stoprocentno identičan.

Pošto im je genetski kod potpuno isti, jednojajčani blizanci morali bi u sto procenata slučajeva da oboljevaju od istih somatskih ili psihičkih bolesti, ukoliko bi genetika predstavljala odlučujući faktor. Istraživanja su međutim pokazala da blizanac koji je živeo u boljim psiho-socijalnim okolnostima od svoga brata za oko 45% ređe oboleva od genetski predisponiranih somatskih i psihičkih oboljenja.

U ovim studijama najčešće su za praćenje birani slučajevi u kojima jedan od blizanaca ostaje pitomac doma za nezbrinutu decu s nezadovoljavajućim uslovima i bez adekvatne majčinske nege, dok drugi blizanac biva usvojen u porodicu koja mu pruža mnogo bolje uslove za razvoj, solidno roditeljstvo i daleko više ljubavi, poštovanja i nege.

Velika razlika u procentu oboljevanja od teških, kao i psihičkih bolesti može se objasniti jedino drugačijom epigenetikom, jer je genetski kod jednojajčanih blizanaca potpuno isti. Visok procenat pokazuje da je epigenetska struktura barem isto toliko važna kao i genetski faktor, što predstavlja zapanjujući i ohrabrujući rezultat.

Negensko nasleđivanje je moguće!

Putovanje kroz čudesan svet epigenetike ovim se ne završava. Iako su do sada navedena otkrića radikalno promenila našu sliku o važnosti i uticaju genetike i epigenetike na naše zdravlje, najveće iznenađenje je tek sledilo.

Naučnici danas smatraju da epigenetske promene imaju zaprepašćujući opseg. One zahvataju sve ćelije našega tela, uključujući i polne ćelije. Pored toga naučnici danas veruju da se epigenetski materijal takođe nasleđuje od roditelja, kao i genetski materijal. To znači da ćemo kvalitetnu ili nekvalitetnu epigenetiku naslediti od svojih roditelja i preneti svojoj deci, ako je u toku svog životnog procesa ne promenimo.

Mogli bismo reći da od svojih roditelja, pored genetike i epigenetike nasleđujemo i njihova pozitivna i negativna psiho-socijalna iskustva, sklonost zdravom ili nezdravom životnom stilu i slično. Nasleđena epigenetika posle je podržana načinom na koji se roditelji ponašaju prema nama (kvalitetom njihovog roditeljstva), čime je epigenetika koju smo nasledili dodatno afirmisana i ojačana (jer će njihov roditeljski stil biti u korelatu sa epigenetikom koju su razvili). No čak i u slučaju da nosimo negativnu epigenetsku sliku i da su ulovi našeg odrastanja bili teški, i dalje je promena moguća.

Nekoliko godina drugačijeg života značajno će promeniti našu epigenetiku, čime smo u prilici da svojim mališanima ostavimo mnogo bolju startnu pozicju nego što je bila naša. Nema sumnje da nam psihoterapija može značajno pomoći u ovom procesu.

Autor: Nikola Krstić

Neurofiziologija Psihoterapije

bioloske_osnove_psihoterapije_neuronNajnovija otkrića dovela su do fantastičnih zaključaka po kojima je naš mozak poput plastične mase koju sami možemo oblikovati. Oblikujući svoje životno iskustvo, svoj životni stil i svoje doživljaje, imamo fantastičnu sposobnost programiranja i reprogramiranja ovog najsavršenijeg biološkog procesora. Psihoterapija i programi ličnog rasta i razvoja zapravo predstavljaju sticanje znanja o ovom procesu kroz praktično korišćenje veština oblikovanja fantastične plastičnosti našega mozga i naše biologije uopšte. (…)

2018-06-14T11:39:35+00:00

About the Author: