Frustracija

Rečnik Geštalt Pojmova

Biologističko-telesna paradigma

Da bi opstao u sredini, organizam mora zadovoljavati svoje potrebe. Organizam, međutim, ne može sam iz sebe zadovoljavati potrebe. Ono što će zadovoljiti njegove potrebe, na primer hrana, nalazi se u sredini. Da bi zadovoljio svoje potrebe organizam mora posegnuti za sredinom. Na primer da bi zadovoljio glad čovek poseže za voćem. Ovo posezanje možemo nazvati akcijom. Međutim, oni elementi sredine koji bi zadovoljili naše potrebe nisu uvek lako dostupni. Na primer, voće se može nalaziti na visokim granama drveća. Akcija koju je potrebno preduzeti da bi se potreba zadovoljila, nekada je prilično komplikovana. Ometanje naših impulsa od strane sredine stvara frustraciju.

Na primer organizam se identifikovao s voćem koje bi zadovoljilo njegovu potrebu, ali visina drveta predstavlja prepreku, pa je potrebno da se upustimo u teško i neizvesno penjanje na drvo. Pokušavamo da se popnemo ali ne uspevamo. U nama se javlja neprijatno osećanje. Potreba (u ovom primeru glad) nas goni, a u nama raste neprijatno uzbuđenje. Ovo neprijatno uzbuđenje, mešavinu ljutnje, razočaranja, očaja i tuge možemo nazvati frustracijom.

U GT na nemogućnost dosezanja gleda se kao na ono što će nas potencijalno navesti da se reorganizujemo, da se kreativno adaptiramo i da pokušamo da potrebu zadovoljimo na novi način. Fenomenološki gledano frustracija predstavlja neprijatno uzbuđenje koje nas potencijalno nagoni da ga relaksiramo kroz nove i drugačije pokušaje. Frustriranost oslobađa energiju koja nas navodi da je potencijalno potrošimo tražeći novo rešenje problema. Na ovaj način nemogućnost dosezanja i iskustvo frustracije koje ga prati potencijalno je agens promene, razvoja, usavršavanja, novine i rasta.

Ponavljanje iskustva frustriranosti u većoj meri dovodi do očekivanja da ponovo neću uspeti u svojim nastojanjima da dosegnem. Na ovakvo akumulirano iskustvo reagujem adaptacijom posebne vrste (modifikacijom kontakta). Na primer prestajem da pokušavam da posegnem, a energiju predviđenu za pokret ka sredini (akciju) okrećem, nazad ka sebi. Ovaj proces nazivamo retrofleksijom. Tako mogu dospeti u stanje koje nazivamo depresijom.

Ili nastojim da stezanjem svojih mišića potisnem potrebu ili želju, odnosno senzaciju kojom me moj organizam obaveštava o postojanju potrebe. Ovaj fenomen nazivamo desenzitizacijom.

Fenomenološko-iskustvena paradigma

U GT frustracijom smatramo onu mešavinu neprijatnih senzacija, osećanja i misli koju iskušavamo kada ne uspevamo da dosegnemo ono što nam je potrebno ili ono što želimo (sa čim smo se identifikovali), što će zadovoljiti našu potrebu ili ono za šta mi verujemo da će zadovoljiti našu potrebu.

Filozofska perspektiva

Na nivou filozofije egzistencije o frustraciji govorimo kao o neizbežnom iskustvu življenja koje nas određuje kao bića. Mi smo bića osuđena da težimo potpunoj moći u smislu konačnog savladavanja frustracije, ali takvu moć i potpuno savladavanje frustracije nikada ne možemo dostići, kao što nikada ne možemo prevazići svoja ograničenja. Kao što mitski Sizif nikada ne može u potpunosti završiti svoj posao guranja kamena jer će se kamen svaki put ponovo skotrljati kada prestane da ga gura.

Psihoanalitička paradigma

Frustracija je koncept razvijen u psihoanalitičkoj tradiciji. Tradicionalna psihoanaliza najveću pažnju posvećivala je seksualnoj frustraciji. Majka je viđena kao objekt dečijih infantilnih seksualnih želja i fantazija koje svoje poreklo imaju u idu (ono). Otac je opisan kao barijera, prepreka i suparnik koji stoji na putu zadovoljavanju naših infantilnih težnji. Strahujući pred njegovom snagom mi smo prinuđeni da se borimo protiv svog seksualnog nagona. Na taj način u nama nastaje rascep. Deo naše energije želi erotsko sjedinjenje sa majkom, a deo naše energije ga u tome sprečava. Iz onog dela energije koji nas sputava razviće se instanca koju su psihoanalitičari nazvali super ego (nad ja). Vremenom super ego će postati onaj aspekt mene u kome sam identifikovan sa društvenim normama i principima. Ova identifikacija je neophodna da bih izbegao kaznu i osudu. Konflikt koji u meni postoji između ida i super ega, između mojih nagona i društvenih normi oličenih u strahu od kazne, psihoanalitičari su označili kao frustraciju. Kada je frustracija suviše velika, kada ego ne može da u dovoljnoj meri zadovolji i potrebe ida i pritisak super ega, nastaje neuroza. Ova prvobitna psihoanalitička shvatanja vremenom su višestruko revidirana i nadopunjavana.

Psihoterapijski značaj

U psihoterapijskom kontekstu osnovna potreba je da stupimo u kontakt sa svojim doživljajem, da ga artikulišemo i izrazimo. Artikulacija i izražavanje doživljaja je zapravo posezanje za terapeutom koje u osnovi ima potrebu da budemo viđeni, prepoznati i prihvaćeni, zatim da naša intencija bude kokreirana i realizovana u akciji i kontaktu između terapeuta i klijenta. Iskustvo frustracije naših posezanja međutim čini da, najčešće nesvesno, ne verujemo da možemo dosegnuti terapeuta, odnosno stupiti u hranljivi kontakt sa njim. Suština psihoterapijskog pocesa je, s jedne strane u unošenju svesnosti u načine na koje sabotiramo sebe u posezanju i dosezanju terapeuta. S druge strane suština psihoterapijskog procesa je u rekreiranju uspešnog iskustva kontakta između terapeuta i klijenta.

2020-05-18T19:38:45+00:00

About the Author: