Egzistencijalna usamljenost

Neretko se srećemo s fenomenom usamljenosti, ponekad i uprkos tome što živimo sa ljudima (ili zapravo pored njih). Osećaj usamljenosti, danas tako rasprostranjen pokazuje da u hipertehnologizovanom, užurbanom i uzrujanom dobu u kojem živimo nije lako kreirati hranljive i ispunjavajuće odnose sa sobom i drugima.

U terapiji klijent postepeno pronalazi stanje u kome je sposoban i podržan da se sa terapeutom sretne i razmeni, što pričinjava zadovoljstvo, ispunjenost i radost, te smanjuje egzistencijalni osećaj usamljenosti. Kreirajući sa terapeutom jedan zdrav, ispunjavajući i podržavajući odnos, klijent stiče veru i veštinu da takve odnose, onoliko koliko mu kontekst dozvoljava, kreira i u vanterapijskim uslovima, sa drugim ljudima. S druge strane, kako na terapiji postajemo svesni na koji način kreiramo odnose u onom nezadovoljavajućem delu, tako stičemo slobodu i odgovornost da to promenimo. Naša emotivna i socijalna inteligencija se razvijaju a veštine razumevanja i izražavanja sebe i drugih rastu. Najzad, podržani terapijom i osećajem prava na čaroliju intimnosti, okrećemo se i otvaramo svetu spremni da ga susretnemo na nove načine.

2018-06-05T13:30:10+00:00

About the Author: