Dominantna potreba

Rečnik Geštalt Pojmova

Biologističko-telesna perspektiva, self i ciklus kontakta

Obično u jednom trenutku mi imamo više različitih potreba ili želja koje se bore da postanu figura. Na primer gladan sam i spava mi se. Ili veoma želim da nastavim da gledam film iako me leđa bole od dugog sedenja. Veoma želim da nastavim da se dopisujem da osobom koja mi se dopada iako je vreme da krenem na posao. Volim te i želim da ti pomognem i u isto vreme mi je muka od tvojih problema i osećam potrebu da se povučem.

Potrebe se javljaju kroz senzaciju. Recimo osećam umor i u isto vreme osećam glad. Senzacije ne moram biti svestan, ali čak i tada ona utiče na moje biće, na način na koji sam sada i ovde prisutan. Na primer glad me čini nervoznim, iako nisam svestan da sam gladan, mogu biti neprijatan prema svom saradniku.

Potrebe se, dakle bore za nas, kroz uticaj na naše ponašanje čak i kada smo ih nesvesni, i/ili za našu pažnju (svesnost). Ona potreba koja odnosi pobedu i prisvaja dominantni uticaj na naše ponašanje (svesno ili nesvesno), ili našu pažnju (svesnost), naziva se dominantnom potrebom.

Dakle, ili snažna potreba (id) koje nismo svesni ili pokušavamo da je potisnemo nalazi svoj zaobilazni put da se pojavi, ili naša volja (ego) bira neku od potreba (id) za koju nam se čini da je najdominantnija. Taj naš voljni izbor ne mora se poklapati sa stvarno najdominantnijom potrebom. Na primer ja uporno mogu birati da pišem ovaj tekst, ali mi se sećanje na neprijatnost koju sam doživeo pre neki dan stalno vraća u svest, prekida me i ometa u pisanju. Potreba da na neki način zacelim ranu koju sam dobio u tom odnosu u ovom trenutku može biti jača od potrebe da se izrazim kroz pisanje.

Naš voljni izbor, dakle, može odabrati potrebu ili želju koja nije najdominantnija sa organizmičke tačke gledišta. Evo još primera. Ja mogu voljno, dakle svojom ego funkcijom da biram da nastavim da pišem ovaj tekst, iako me senzacija bola obaveštava da je dominantna potreba moga tela da promenim položaj i prestanem da kucam. Mali Marko (10) ima potrebu da trči o čemu ga obaveštava senzacija neizdrža koja prožima njegovo telo i oduška nalazi tako što se Marko nesvesno vrpolji na času. Ipak njegova potreba da ostane lojalan konceptu časa čini da on svesno bira da nastavi da sedi, nastojeći da radi dosadan zadatak.

Filozofske perspektive

U tom smislu možemo govoriti o sukobu između onoga što svesni deo našeg bića prepoznaje kao potrebu s jedne strane, naših želja (naših interpretacija potrebe) s druge strane i društvenih uslovljenosti i pritisaka, oličenih u potrebi za pripadanjem i lojalnošću sa treće strane. Ova napetost između originalnih organizmičkih potreba s jedne strane, mojih predstava (želja) sa druge, i društvenih zahteva i pritisaka s treće strane, bila je jedan od centralnih motiva tradicionalnog geštalta, važna je tema svake grupne dinamike, jedan je od motiva filozofije egzistencije i filozofije psihoanalitički zasnovane (nagoni vs društvene norme).

Filozofije su ponudile čitav niz rešenja. Deontološka etika pretpostavlja dužnosti i obaveze našim potrebama i željama. Ovo stanovište tvrdi da su dužnosti i prihvaćene obaveze (persona ili ličnost u GT) važnije od mojih ličnih potreba ili želja. Kada bismo se vodili ličnim potrebama, željama i nagonima, društvo bi završilo u haosu a mi bismo kao pojedinci, ne samo bili izloženi šteti koju bi nam nanosili drugi, već bi takođe morali da preuzmemo odgovornost koju ne možemo da nosimo. Kant je najpoznatiji predstavnik deontološke etike.

Nasuprot deontologiji stoji utilitaristička filozofija, po kojoj je prirodno da se čovek vodi korisnošću, pre nego pravilima i dužnostima. Utilitaristi smatraju da etičko načelo koje treba da vodi naše ponašanje glasi: postupi tako da doneseš najveću moguću korist najvećem mogućem broju ljudi. Ova pozicija dakle, na svoj način nastoji da izmiri napetost između ličnih potreba i lojalnosti kolektivu i potrebama drugih, tražeći idealni presek. Najpoznatiji predstavnik ove filozofije bio je Džon Stjuart Mil.

Potpuni opozit deontologiji bio bi individualistički hedonizam, kao i voluntarizam, etičko stanovište prema kome je u suštini prirode pa i ljudskog bića da gleda svoje potrebe i svoje interese. Ovakvo stanovište bilo je blisko Šopenhaueru i Ničeu.

Niče i Šopenhauer smatraju se pretečama filozofije egzistencijalizma. Tako već Šopenhauer uviđa i opisuje kobnu napetost koja vlada u mom biću između potrebe da pripadam i potrebe da zadovoljim svoje nagone. Egzistencijalisti kasnije razrađuju ovu napetost opisujući je kao najveću dramu naše egzistencije kroz koju padamo u ponore greha i uzdižemo se do herojstva i nadilaženja svoje „niže“ prirode.

Ova tema bliska je i Perlsovim neurotičnim dihotomijama. Kroz svoju teoriju neurotičnih dihotomija, Perls, Heferlajn i Gudman začeli su shvatanje po kome je potrebno i moguće izmirenje. Ovu perspektivu, kroz koncept teorije polja, razvijao je i Isidor From.

Tim putem razvijala se geštalt filozofska pozicija u odnosu na ovo važno pitanje. Empatija mi omogućava da se identifikujem sa potrebama drugih, pa tako potrebe drugih postaju i moje potrebe, moje potrebe postaju i njihove potrebe. Polje organizam/sredina, ili polje ja/ti, teži ravnoteži, homeostazi. Postizanje ili stalno obavljanje te homeostaze koje se prirodno narušava, smisao je našeg postojanja. Tamo gde srednje rešenje nije moguće, tamo gde se moramo odlučiti za svoju potrebu ili potrebu drugog ili pripadanja društvu, važno je da smo spremni da preuzmemo odgovornost za posledice svoje odluke. Ako sam odlučio da prekršim dogovor da se nađem sa svojim prijateljem i otišao da se vidim sa osobom suprotnog pola koja me veoma zanima, to može imati svoje posledice koje ja moram prihvatiti i za koje snosim deo odgovornosti.

Psihoterapijski značaj

Još je psihoanaliza odredila neurozu kao nepovoljno razrešen sukob između ida (naše nagodne prirode) i super ega („sedišta“ društvenih normi i konvencija s druge strane). Prateći taj trag tradicionalni geštalt možda je bio sračunat na podršku prepoznavanju i ispunjavanju dominantnih potreba uprkos društvenim preprekama, ili bar na preuzimanje odgovornosti za voljnu odluku da se u sukobu potreba i društva odabere jedno ili drugo. „Izrazi i isprati sebe“, bio je neka vrsta motoa, a tome u prilog ide i tzv. Perlsova molitva koja kaže da ja nisam na ovom svetu da ispunim tvoja očekivanja niti si ti na ovom svetu da ispuniš moja, i to je u redu.

Pristup jednog krila tradicionalnog geštalta koji je možda insistirao na individualizmu i ohrabrenju pojedinca da se zauzme za sebe brzo je doživeo kritike. Dijaloško razdoblje u razvoju geštalta akcenat je stavilo na razvoju veština traganja za kreativnim rešenjima koja bi napravila kompromis između mene i drugih, između individue i društva.

Ipak i ideja individualizma već u tradicionalnom geštaltu je primana uslovno naglašavajući značaj persone (ličnosti). Naime krajnost spontanog praćenja svojih dominantnih potreba i impulsa (kao što čini slobodno dete), kod zdravog funkcionisanja mora biti u relativnoj ravnoteži sa mojom nepromenljivošću i fiksiranošću (persona). Na primer ugovor je takva vrsta fiksiranosti. Moj ugovor, recimo kao terapeuta, obavezuje me da ću trpeti frustraciju rada sa mojim klijentom i njegovih otpora. Ta obavezanost, ta fiksiranost i čvrstina, uslov je sigurnosti koja je mom klijentu potrebna da bi mogao da stekne poverenje. Naravno, ni ova fiksiranost, kao uostalom ni bilo šta drugo na ovom svetu, nije bezuslovna.

I sâm sam blizak uravnoteženom strateškom pristupu koji uvažava i tradicionalnu perspektivu i kasniji razvoj.

Kod klijenata koji daju takvu prednost introjektima (drugima, društvu) u odnosu na svoje dominantne potrebe, da su razvili neurozu, radićemo na podršci da više rizikuju, da steknu iskustvo da veća spontanost u praćenju sebe ne mora biti stvarno ugrožavajuća. Kako se oslobađaju i rizikuju, radićemo na sposobnosti samokontrole.

S druge strane kod impulsivnih klijenata (npr. granično organizovanih) koji idu u krajnost svojom nestalnošću, prateći bezuslovno svoje impulse, terapeut će pokušati da razvija personu (ličnost), zdravu retrofleksiju, sposobnost da se odupru nagonskom delu svoje prirode da bi zauzvrat razvili iskustvo pripadanja.

Relacioni pristup nudi promenu perspektive kojom se teži novom prevladavanju dihotomije polja pojedinac/društvo ili polja ja/ti. Na naše dominantne potrebe ovde se gleda kao na fenomen koji nije nužno individualni proces (mada može biti), već često na skriveni način izražava potrebu polja, odnosno predstavlja intencionalnost polja.

Na primer, u grupnom radu jedna edukantkinja povremeno ima snažnu potrebu da se smeje. Iako se čini da kontekst u tim trenucima nije pogodan za smeh, njena intencija možda izražava potrebu grupe (polja) da napusti teške teme, da se razmrda, razveseli. Njena potreba da se smeje možda izražava umor, nelagodu zbog dugog čekanja u neaktivnosti mnogih članova koji su bili pasivni posmatrači rada koji je sat vremena trajao između terapeuta i jednog člana grupe… Grupa je doprinela njenoj dominantnoj potrebi (za smehom), konfluentno pristajući na dugo suzdržavanje i napornu pažnju. Smeh ove edukantkinje dakle, ovde se može gledati kao ono između, kao intencionalnost polja grupe, koje je samo kroz baš tu edukantkinju našao svoj izraz. Kada grupa prepozna kako je deo njene potrebe za smehom, kada se prepozna i prizna kako je njena potreba zapravo potreba ili intencionalnost grupnog polja, tada ta edukantkinja nije izolovana, sama naspram grupe, već je polje isceljeno što na nju može imati lekovito dejstvo.

Čak i kada se dakle čini da je dominantna potreba individualne prirode, možemo postaviti terapijsko pitanje kako je ta potreba u vezi sa grupom odnosno poljem, na koji način je začetak intencionalnosti polja.

To ne znači da nije moguće ili korisno raditi na individualnim procesima te edukantkinje. Na primer, iako je sklona ispadu kroz smeh, ona se toga stidi i plaši da će time izazvati odium grupe i da će biti odbačena. Iako će gore opisano isceljivanje polja grupe kroz prepoznavanje i priznavanje doprinosa grupe njenom stanju možda pomoći, to ne mora biti slučaj. Nekad će biti potrebno da se bavimo njenim individualnim procesom (npr. polariteti, osećaj neadekvatnosti, lična istorija) koji je u osnovi. Na raspolaganju stoje obe mogućnosti. Moje mišljenje je da interpersonalni rad ne može i ne treba bezuslovno da zameni intrapersonalni.

2020-05-18T18:58:39+00:00

About the Author: