Dihotija tela i duše: šta je predmet psihologije

Psihologija i filozofija

Istorijski pregled razvoja problema odnosa duše i tela, psihologija i savremena filozocija nauke

U svetu zapadne kulture i filozofije pojam psiha se na nov i nama prepoznatljiv način po svoj prilici javlja oko 500 godina pre nove ere u izučavanjima predsokratovaca pitagorejaca. Ima indicija da pitagorejci prvi istuču da je duša noslica ili prncip života, pa veruju da je prisustvo ili odustvo duše ono što živo telo razlikuje od mrtvog. Pitagoreci su verovali da se duša nakon smrti seli u drugo telo (metempsihozis), ljudsko ili životnjsko, što je bio razlog zbog koga su se uzdržavali od korišećanja mesa u ishrani. Vršeći snažan utcaj na Platona pitagorejci su dušu smatrali odogorvnom za ono što bi smo mi danas nazavli psihičkim funkcijama, za osete, osećanja, i mišljenje. Mrtvo telo niti oseća niti misli ijako se ni po čemu drugom, bar dok procesi raspadanje ne uznapreduju, ne razlikuje od živog. Pitagoreci su taođe smatrali da dušu valja čistiti i održavati u stanju harmije što se izvodi poštovanjem pravila dobrog živta (akuzme), negovanjme zdravih navika, baljenjem muzikom i matematikom kao i filozofijom (teorijski život od grč. teheoria šta znači posmatranje). Muzikom, a pitagorci su to izvesno znali, vlada matematkika što rezultije skladom (harmonija) koju duša prepoznaje i kojoj je vrelo priemčiva.

Na osnovu našeg oskudnog poznavanja pitegorejskog učenja možemo samo naslućivati da li se problem odnosa duše i tela pojavio već kod njih. Brojevi, odnosi između braje (grč. logos kai arithmos) i matematika po njima vladaju svekolikim kosmosom, a stvari su u prirodi tekve kakve jesu upravo zato što njima vladaju oni brojevi i odnosi koji vladaju[1]. Nema sumnje da su na ovaj način upravo pitagorejci utemeljivači i začetnici onog načina razmišljanja koji će više do dve hiljde godina kasnije omogućiti veliku naučnu revoluciju. Međutim upravo zbog uverenja da se duša može iz jednog tela presliti u drugo, mogli bi izvesti zaključak da su pitagorjeci vervali da duša i telo, i to u korst duše, nisu isto.

Pitagorejci su izvršili izvanrednos veliki uticaj na jednog potonjeg filozofa koji je vartu dualizma koja je tinajala u predsoratkim učenjima[2] rasplamsao do te mere da taj požan besni i danas, više od 2000 godina kasnije. Reč je naravno o Platonu.

Platon pravi oštru razliku između duše i tela[3]. Telo poput drugih vidljivih stvari smatra promenljivim i porlazim i time nepodbnim za filozofsko istraživanje koje za cilj ima otkrivanje istine. Kako istina mora biti nepromenljiva i večna, svet koji sav vravi od promena, rađa se i raspada, ne može, smatra Platon biti istinit, niti spoznatljiv, nego je samo senka pravog i stvarno postojaćen sveta ideja. Za razliku od haosa pojavnog sveta, svet ideja ima sve potrebne atribute pa u njumu blista istina. Nepropadljiv je, nenastao, nepromenljiv, baš onakav kakvo bi trebalo da bude jedno idelno znanje. Prvobitno i suštinski duša pripada svetu ideja iz koga pada i biva zarobljena telom koje je izvor svih patnji i nevolja. Telo sovim potrebama žulja dušu i vrlo je opasno za njuenu pravu prirodu. Lek za telo je filozofija, kroz koju duša iskzauje svoje najprirdnije interesovanje za ideje, o čemu svedoči i najviša funckija duše – um. Pored uma Platonova[4] duša ima i dva niža spleta finkcije, volju i srčanost (sposobnost za emotivni život) i najzad za život tela toliko važnu požudu i ceo čulni splet koji sa njom ide a koji je po Platonu izvor svih nevlja tako da čovek ne sme dozvoli da ovaj apekt ovlada voljom, već suvereni i jedini pravi vladar duše treba biti um.

Posle Platona problem duše i tela najdramatičnije je osetio moderni racionalista Dekart. Dekar poput Platona ima snažne racinlane razloge da zastupa dualizam i da kao i Platon smatra da je duh mnogo pristupačniji racionalnom (što znači nužnom i izvesnom) saznaju od tela. U svojim Meditacijama  u poglavlju koje nosi naslov O naravi duha: da je on poznatiji od tela, Dekar daje svoj čuveni primer voska. Čulno gledano vosak je nešto čvrsto, glatko, hladno s mirisom i ukusom meda što bi nas sve zajedno moglo zavarati da smo ga spoznali čulima sve dok ga ne primaknemo vatri, kada cela naša na čulima zasnovana istina isparava isto onako kao što miris meda i ostala pobrojana svojstva isparavaju iz voska koji postaje tečan, proziran i vreo te menja zapreminu[5]. Šta je onda uistinu taj veosak, pita se Dekart i zaključuje da kada otklonimo sve ono što možemo opaziti čulima ostaje samo univerzalni atribut protežnosti (res ekstensa – protežna supstanicja).

Nevolja je međutim u tome što se protežnost (jedan deo protežne stvari nalazi se izvan drugug dela, što nam omogućava da stvar fizikči delimo u prostoru) kao ključni atribut i diiferetia specifica telesnosti ne može primetiti na duh, misli, inrtsopekciju, ideje, pa Dekart zaključuje da ova racionalna spkekulacija jasno i razgovateno dokazuje da moraju postoijati dve supstancije. Misaona odnosno duhovna (res cogitas), koja je našoj sposznaji mnogo dostupnija i telesna, i druga, protežna supstancija (res ekstesa)[6].

Veliku muku Dekatru je sada zadala potreba da se duh i telo pomire u ljudskom biću. Istražujući telo i to prvenstveno empirijskim putem Dekar dolazi do mnogih zanimljivh hipoteza. Mehanizam oka podesća ga na sočiva izrađena od stakla, vrši seciranja životinja a bavi se i proučavanjem refleksa zaključujući da je telo neka vrsta veoma suptilnog automata (robota) a da je ceo svet kao satni mehanizam. Dekar je zadivljen medicinom za koju smtara da joj se u osnovi nalazi fizika, iznosi mnoga empirijsi potkrepljena zapažanjima i njegova predstava funkcionisanja ljudskog tela, uključujući i mozak je nedvosmisleno mahanicistička.  Kako je onda moguće da duh utiče na tela, kako je moguće da samosvenom voljom moje ja pomera moje ruke? Dekart nema odgovor, govori o božijem čudu, o bogu kao jedinoj pravoj supstanciji istovremno se ne odričući svoga dualizma! Duh i telo Dekart je dakle ostvio nepomiljivo rascepljenim što je epistemoliško-ontološka pukotina karakteristična za celinu njegove filozofije.

Ogroman napredk nauke u devetnajstom i dvadesetom veku ponovo je uznemirio duhove. Zahvaljući nauci čovek uspva da ovlada prirodm u neslućenim razmerama. Ubrzano nastaju snažni i smeli filozofski programi s cijem da suverenoj vladavini nauke u modernom dobu daju valjano filozofsko utemenjenje. Logički pozitivizam i kasnije logički empirizam nalazi da je spekulativna filozofija prevaziđena i da je zadatak filozocije da se bavi metodologijom naučnih istraživanja i logikom kao i da se jednom za svagda dualizam mora prevazići u korist fizikalističkog redukcionizma.

Sa stanovišta pozitivističko-redukcionističkog programa u našem svetu nema ničag do fizičkih entiteta, fizičkih svojstava i fizikih relacija pa se i mentalistički jezik u psihologiji, u koliko psihologija hoće da dobije svoje mesto u porodici empirijskih nauka, mora odbaciti i  prevladati u korist fizikalističkog, a mentalni entiteti se ne mogu stmatri nikakvom sui generis klasom entiteta nego su identični sa hemijskim i fizičkim procesima koji se odvijaju u našem telu.

[1] Poznat je Pitagorin eksperiment sa žičanim isntrumentom. Skaćujući dužinu žice na pola, pa opet na pola Pitagora dolazi do zaključka da se odnos između kvalitaivno različitih zvukova može predstviti kvanitativno, kao odnos između cele žice i njenih delova. Svaki put kada se žica prepolovi dovbija se zvog za okatvu viši ton.

[2] Prema Slobodanu Žunjiću, Aristotel i henologija.

[3] Intersanto je pomenuti da Platon, za razliku od čitave potonje tradicije počev od Aristotela koja je dušu “smeštala” u srece, smatra da je sedište duše glava.

[4] Platon, Država.

[5] Dekart, Meditaje o prvoj filozofiji, str. 23.

[6] Isto, str. 51 i dalje.

Učitaj još

Šta je dalje bilo?

Filozofija nauke i čitav probem duha i tela vrlo su se uzbudljivo i protivrečno razvijalne tokom dvadesetog vega. Veliki trijumf koji su Bečka škola i njene pristalice obajvile svojom filozofijm logičkog pozitivizma, – scijentistički empirizam kao glavi postulat i za psihologju važna posledica redukcije mentalnih entieta na fizičke, odnosno prevazliaženje mentalizma u korist empirizma i neurofiziologije, – veoma brzo doživo je snžne kritike i doveden je u pitanje.

Danas na terenu filozofije nauke preovladava mišljenje da su donedavno gorljivo slavljeni logiki pozitivizam i logički emirizam prevaziđeni u korst Poperovog falsifikacionizma[1], Kunovog pojma nauke zasnovane na neempirijskoj paradigmi (paradigma po Kunu između oslog predstavlja empirijski nedokazive postulate na kojima jedna naučna teorija počiva[2]) i revolucionizma nasuprt kumualativizmu (nauka se razvija korz revoluciju, a ne korz akumulaciju znanja: odbacuje prethodna znanja, čak i čitave paradigme (ploglede na svet), u korist novih).

Bitka koja je u prošlom veku besnela na područuju filozofije nauke za rezultat je imala povlačenje jake struje o čvrstoj empirijskoj zasnovanisti i kumulativnosti naučnih sanjanja, ali je i Poperov falisifikacionizam i slaba teza o kumulativnosti (teza o racionalnosti nauke), pa i Kunov koncept nomralne naku doživeli su snažne kritike pre svega od strane Lakatiša koji, suprotno Poprerovom falsifikacionističkom romantizmo uverljivo brani svoju tezu o pozitivnoj i negatvonoj heuristici koje su upravo sračunate na to da jednu naučnu teriju učine rezistentom na opovrgavanje nemislordnom upotrebom svih mogućih ad hosk strategija[3], i od strane snažnih Faerabendovih argumenata koji su potresli svet filozofije nauke. Ne samo da je posleo ovih radova, kako veruje profesor Sinđelić, teško ako ne i nemoguće braniti kumulativnost u nauci[4] već na snazi dobija uverenje da je nauka zapravo ideologija, što je teza koju je najbriljantnije izneo Faerabent (pozni), a prema kome nije moguće napraviti suštinsku demarkaciju nauke i ne nauke te se nauka može smatati jednom vrstom savremene religije[5], a razvilo se i stnanovište da je naše snažno nastojanje da naučnim “istinama” damo čvrsto epistemološko utemeljenje pola želja a pola predrasuda i da ne može izdržati probu kritike preciznim argumenitma koji su po prirodi analitički a ne spekulativni[6].

[1] Poznato je da je Poper bio jedan od najoštrijih kritičara logičkog pozitivizma.

[2] Prema Tomasu Kunu, Struktura naučnih revolucija.

[3] Itraživanje istrije nauke kako ane tako i kasne, čini se ide u prilog Lakatišu a kontra Poperu.

[4] Prema Svetozaru Sinđeliću, Kumulativnost i revolucija i nauci.

[5] Pol Faerabend, Kako zaštititi društvo o nauke.

[6] Dakle ne bave se spekulacijom već logičkom meta-analizom metodologije.

Učitaj još

Kakve sve to veze ima sa psihologijom?

Psihologija se od samog početa borila da dokaže svoju naučnost i u toj borbi imala mnogo problema. Zaokupljena sobom kao da je propustila da opazi velika duhova strujanja u savremenom svetu. Setimo se pada moderne, rođenje postmoderne i najzad i njenu krizu koja ostavlja veliki trag kako na filozfiju tako i na nauku. Perjanica “tvrde” nauke, fizika, iscrpljena je slomom svojih velikih paradigmi, prvo njtnovkse u korist relativističke u mehanike[1] a onda i Nils-Borove paradigme u fizici elemtnarnih čestica a u korist neshvatljivog talasno-čestičnog dualizma, i najzad pojavom misteriozne Hiks-bozon nedoumice koja lični na onu bajku, čas me vidiš, čas me ne vidiš. Tako iscrpljena fizika se danas ponovo otvara slobodnoj spekulaciji i filozofiji i u njima traži spas, dok psihologija, probudivši se iz jednovekovonog slatkog sna o naučnosti, a u koji je upala još sredinom devetnajstog veka, omamljina opijumom ondašnje naučne slave i pozitivsitičko-empirističkog programa danas slavi svoju teško izvojevanu naučnost, kao da se u poslenjuh sto godina ama baš ništa nije dogodilo ni na terenu nauke ni na terenu filozofije nauke.

Nastojanje psihologije da dokaže svoju tvrdu naučnost stoga pomalo liči na onaj crtani film o šumi gde sve, inače brze živatinje, bezglavo jure u jednom pravcu jer je tamo žurka, a samo kornjača kaska za njima da bi kada konačno stigne sa zaprepašćenjem konstatovala da su se sve životinje već vratile natarg jer je sada žurka na suprotnoj strani. No izgleda da se ovo buđenje u psiholiji još nije dogodilo i da mnogi njeni današnji predstvici još uvek sanju slatki naučni san i busaju se u svoju naučnost kao da je početak sad već pršloga veka i kao da je naučnost još uvek na jako visokoj ceni, kao da se svet u kome živimo ne rapada i ne truli pod težinom iste te naučnosti koju je doskora slavio kao spas.

[1] Setimo se samo paradksa blizanaca koji nam otrkiva s kolko je samo prećutnih i pogrešnih predpostvki o prirdi prostora i vremena bila bremenita naša slovna njutvovska mehanika.

Učitaj još

Šta je predmet psihologije i kako mu pristupiti?

Sada ćemo ostaviti po strani filozoiju nauke i njene metodloške rasprave i pozabavićemo se problemom predmeta psihologije. Društvene nauke douvek su imale problem da odrede i dokažu postojanje predmeta koji izučavaju. Ipak nije naročito problematično prihvatiti da zaista postoji društvo, ili sistem prava i zakona, književnost ili slikarstvo. Njzad i ako to uopšte treba našeto da znači predmeti istorije umetsnoti, prava ili socijlogije gotovo da se mogu opipati rukama. Ali šta je zaboga ta psiha i da li tako nešto uopšte postoji? Odgovor je na prvi pogled veoma jednostavan. Onoliko jednostavn i racionalan, jasan i ragovertan koliko je bilo Dekartovo coggito. Ako se obratim introspeckiji savim je očevidno da opažam, da mislim, da osećam, da se nadam, da strahujem, da sam pobuđen, motivisan ili umoran… Eto predmeta psihologije i šta je uopšte tu bio toliki problem? Nažalost i na ovu uverljivu opasku kontraodgovor je vema jednostavn i upečatljiv. Problem je pristup. Socijolog će lako statistički izvući zaključak o visokoj pozitivnoj korelaciji između gudtsne naseljenosti, niskog socjalnog stausa i broja teških krivičnih dela, korišćenjem jedne vrlo jednosvne, stare i opšteprihavećen načne metode: brojanja. Pozitvne zakone leko ćemo iščitati iz Službenog glasnika RS, a opet brjanjem nije teško utvrditi da li od početka primene novog zakona o saobrajaću raste ili opada broj teških saobraćajnih nesreća te izvesti zaključak da li je nova kaznena politika urodila plodom.

Ipak kako da merim i brojim moj strah i nadu, želju i volju, bol zbog nepravde koju mislim i osećam i kako da uz pomoć brojanja, merenja, slaganja i razlike[1] objasnim zašto sam ubio osobu koju sam najviše voleo, zašto mrzim stare ljude koji mi nisu učinili ništa nažao, zašto uživam u zlostavljnu i bolu drugih, zašto imam noćne more i potrebu da ih ispirčam prijateljima, zašto uopšte imam potrebu da razgovaram prijetljima, kako sebi da pomognem sa svojim strhovima i strpnjama i da li u detoj situaciji postupiti na taj i taj način.

Već je Gustav Teodor Fečner četrdesteih godina predprošloga veka pokušao da reši ovu enigmu promovišući psihologiju kao nauku koja je kao i svaka druga zasnovana na empirijskim podacima, eksperimentima i merenju[2]. Maks Vund, predstvanik strukturalizma, nastojao je da naše doživljaje (pre svega percepciju), ijako nam je za njih na raspolganju manje-više samo samoposmtaranje, rastvi na sastvne elemente (da otrkije strukturu) slično kao u hemiji kako bi eksperimente koji bi se ticali našeg menatlnog života učinio objektvnoj, ponovljivim, proverljivim[3]. Tvrdo naučno krilo kasnije se razvilo u dva pravca, nomotestki orjanistsanu diferencijalnu psihologiju merljivih individualnih razlika i eksperimnatlnu, kognitovno-biheviorlanu psihologiju.

U svojim objektivističkim nastoanjima Vund se međutim suočio sa ogromnim problemima a ukupna heurističke vrednost istraživanja nije dostigla fascinantne razmere i čini se ostala je na površini čitavog predmeta. Paradigma psihologije individulanih razlika zasniva se na postuliranju postojanja crta ličnosti koje su nazvne hipotetičkim konstruktima. Naučno opravdanje uvođenja hipotetičkih konstrukata tražilo se metodom faktorske analize. Postulirane crte ličnosti zapravo su operacionalno definisate konstrukcijom mernih instrumeneta i morale su da izdrže proveru faktoristanja. Ijako je ova perspektivma možda otišla nadalje u predviđanju ponašanja osobe datog profila u datim okolnostima, ostaje snažna primedba da je po sredi jadna cirkularna strategija koja nam onemogućava da se probijemo iz hipotetičkog karaktera ovih teorija a da nam pri tome malo šta nudi na terenu razumevanja pojava kojima se bavi.

Njima nasuprot razvile su se idiografske teroje poput onih iz psihodinamse paradigme a njihova je naučnost oduvek stavljana pod znak pitanja. Predstavnici psihodinamskih teroija živeli su u vreme logičkog empirizma, kada je naučnost bila jako popularna tako da nisu bili raspoloženi da priznaju da je njihov psirtup zapravo fenimomenolški, bitno subjaktivistički i humanistički, što su kasnija metapsihološka analiza jasno pokazala. Frojd je svoju teroiju nastojao da utemelji na izučavanju tela, nade je polagao u neugrofiziologiju budućnosti i nije je smatrao spekulativnom, subjaktivističkom i hunamističkom[4] i što mu je kasnije snažno spočitavano, naučno neproverljivom.

Nevolja sa snom o tvrdoj naučnosti izgleda da je u tome što i paradigma individualnih razlika i psihodinamaksa paradigma postuliraju entitete sumnjivog postojanja, a to su crte ličnsoti kod prve, i element strukture ličnosti kod druge. Ni u jednom ni u drugom slučaju ne možemo izbeći mentalistike termine kao što su na primer strah, napetost, stid, saosećanje, nesigurnost, ljubav, tuga, nada.., ijako se mora priznati da su “faktoristi”  u tom pravcu u odnosu na psihodinamske teorije učinili mnogo veći napor.

Ako želimo punu naučnu objaktivnost u psihologiji rešenje je dakle vrlo jednostvno. Samo se treba osloboditi mentalističkih termina i sve će biti u redu. Ovo je moguće učiniti na dva, bitno redukcionostička načina. Sve fenomene u pihologiji treba redukovati ili na obektivni opis ponašanja ili na odgovarajuće neurofiziološko stanje, koje na karaju za posledicu i ima odgovarajuće ponašanje. Ovim radikalnim putem krenuo je fiziolog Pavlov[5] a pratila ga je radikalna biheviorstička struja na čelu sa Skinerom. Pavlov ja u svom programu najavljivao borbu protiv dušista, a prateći bihevioristi su ga snžno podržali iskazujući odlučan stav da jednom za svgda isterju duh iz mašine

[1] Milovom induktivnom metdom koja je u osnovi svake nauke.

[2] Prema Stanislu Fajgelju, Uvod u psihologij, str. 35.

[3] Prema istom, str 36.

[4] Prema Kelvin S. Hol i Gardner Linzi, Teorije linosti, str. 77.

[5] Prema Stanislu Fajgelju, Uvod u psihologij, str. 213.

Učitaj još

Moderni psihološki egzorcizam ili kako isteri duh iz mašine

Radikalnom biheviorizmu u pomoć su pristigli savremni filozofi fizikalističko-redukcionističke orjentacije. Čovek je biološka mašina i za mentalističkim terminima u nauci nema potrebe, niti za njih ima mesta u naučnoj objektivnsoti. Dovoljno je govoriti o pozitivnim fizičkim uslovina jedne situacije, o bihevioralnoj reakciji i o neurofiziološkim procsima koji su posredovali između inputa i autputa, dakle o stimulaciji i reakciji (S-R), a oko svih ovih stvari moguće je postići zadovoljavaći stepen objaktivnosti, ništa manji nego u fizici, hemiji ili informatičkom inžinjeringu. U nešto mekšoj verziji kasnijih kognitivnih biheviorsta u S-R fomrulu eventualno treba dodti jedno “O” koje će da pretstavlja organizam i ono što se u njemu dešava, recimo obradu podataka u radnoj memorili i sl. Ovako otrplige glasi redukcionistički program.

Mentalno stanje nije ništa drugo neko fizičko stanje tako da danas kada to znamo za mentalistikim terminima više ne postoji potreba. Između mentanih i fizičkih stanja postoji identitet, tvrdili su fizikalisti. Ovakvo stanoviše snažno su zastupali H. Fajgl, Dž. Dž. Smart, D.M. Armstong, D. Luis  i drugi[1].[2]

Mora se priznati da za ovakvo uverenje postoje veoma snažni razlozi. Najači od njih jasan je kao dan, bez mozga nema ni emocija ni kognicije ni percepcije. Bezbrojna neurofiziološka i neuroanatomska istraživanja pokazal su da se odstranjivanjen ili disfunkcioniranjem odrđenih centara u mozgu odrstanjuju i njihovi mentalni korelati. Unošenje psihoaktivnih hemijskih supstanci dovodi do grešaka u percepciji i snažne promene afektivno motornog funkcionisanja, halucinacija, maničnih raspoloženja i slično. Veštčkom elektostimulacijom odrđenih neuralnih struktura mogu se “proizvesti” odgovarajući mentalni doživljaji, npr. bol sa pratećim afektivin komponentama ali i druge emocije.

Analiztirajući ovu pozciju profesor Grahek piše da je tu reč o dve suštinski povezane ali bitno različte pretpostavke: “Prvom se trvdi da će nam istraživanja u neuro naukama pokazati da su mentalna stanja, procsi i događaji de facto jednaki sa određenim moždanim stanjima događajima i procesima; druga pretpostavka počiva na uverenju da je pomoću tzv. funkcionalističke anelize metalnih terima moguće dokazati da ne postoje nikakve suštinske ili pojmovne prepreke u identifikovanju dveju pomenutih vrsta stanja, događa ili procesa.”[3]

Za razliku od prve predpostvke koja ima stus nauče hipotete druga predstvlja analitiki korelat s ciljem da se zasnuje identitet mentalnih i fizičkih entiteta. Ako su dva pojma po svemu jednaka, ako bez ostatka referišu na isto onda se jadan može zameniti drugimn a da se pri tome ništa ne izgubi. Zamenimo dakle sve naše mentalističke pojmove fiziološkim i dobićamo algoritamski precizan naučni psihološki jazik bez rđvog i često naejasnog metalističkog rečnika. Na ovaj način naš egzorcizam je izvršen do kraja. Duh je isteran iz mašine. Čevak je biološki automat i psihologiji koja treba da opiše i predvidi njegovo ponašanje nije potrebno ništa drugo do posmatranje i prateća neuronauka. Psiha je zapravo telo i njegovo ponašanje. Dekartov dulazim je prevaziđen u korist telesnog a veliki racep u psihologiji rešen i psihologija je zasnovana kao čvrsta empirijska nauka

[1] Prema Nikoli Graheku, Materija, svest i saznanje, str. 8.

[2] Da bi bili do kraja precizni navedeni autori nisu smatrali da metalna stanja ne postoje. Naprotiv oni veruju da metlna stanja postoje, to jesu fizika stanja mozga.

[3] Isto, str. 9.

Učitaj još

Kritika funkcionalističkog fizikalističkog redukcionizma ili da li je ezgorcizam uspeo?

 

Redukcionsitiki program doživo je snažne kritike i njemu naprtiv našli su se mnogi argumenti. Njegovi zastupnici branili su ga sa velikom dovitljivošću ali je taško reći da su u tome uspeli. Rasprava koja je na tu temu tekla tokom druge polovine prošloga veka predstavlja jednu od najuzbudljivijih rasprava koja je na terenu filozofije i metapsihologije ikada vođena. Ukretko ću predtvati najače argumente antiredukcionističkih snaga.

Da bi smo testirali tvrdnju o psihofizičkom identitetu neophodno je mentalnom stanju pristupiti iz dva ugla, iz subjektivnog tj. istraživačke perspektive prvog lica i iz ugla objaktivističke neurološke perspektive. Tvrdnja o identiteu mentalnog i fizičkog biće dovedena u pitanje ako “subjekt otkrije da se pod izvesnim sklopom spoljašnjih nadražaja (…) nalazi u stanju koje nije moguće opisati fizikalnim jezikom ili predmetno neutralnim jezikom.”[1]

Prema Lajbicovom opšte prihvaćenom zakonu identiteta neki M i N su jednaki (identični) ako i samo ako sva svojstva R koja pripadaju nekom M istovremno pripadaju i nekom N i obrnuto. Redukcionizam će dakle biti doveden u pitanje ako mentalnom stanju M nedvosmisleno pripadaju neka svojstva R koja istovremno ne pripadaju odgovarajućem neurofiziološkim stnju N. Ako je neko mentalno stanje identično sa svojim fiziološkim korelatom, onda sve što možemo saznati o nekom metalnom stanju subjaktivnim putem iz perspektive prvog lica, može o tom metalnom stanju biti saznato i alternativnom, objektivističkom, neurofiziološkom perspektivom. U tom smislu R. Rorti piše da redukcionista mora da prihvati “da bi ono što bi znao tim sastvljen od idelnog fiziologa i idealnog Miler-Galanter-Pribram “kognitivnog psihologa” bilo sve što se može znati o ljudima i a ferteriori, o njihovom metnalnom životu.”[2]

Da bi smo ovu tezu testirali F. Džekson[3] nas pova da izvedemo interesntan misaoni eskperiment. Pretpostavimo da imamo briljantnog neuronaučnika Petra koji je vrhunski poznavalac neuronauke iz budućnosti i pri tome stručnjak za neurofiziologiju bola i bolnih stanja. Naš idelani neuronaučnik Petar zna apsolutno sve što je s neurofiziološke tačke gledišta moguće znati o bolu, ali je sam rođen sa jenim ozbiljnim nedostatkom, naime neosetljiv je na bol. Džekson nas sada poziva da svojom inuticijom testiramo pitanje da li Petar zaista zna šta je bol ili njegovo znaje ima jedan bitan nedostatak, upravo nesvodljv na fiziološko, propoziciono znanje, a to je kako je trpeti bol, “kako bol boli”.

Sličan argument izlaže Najgel u svom čuvenom članku Kako izgleda biti slepi miš. Da li činjenica da znamo da se slepi miš kreće korz prostor uz pomoć radio talasa koje odašilje i ponovo ih prima kada se ovi odbiju od predmeta, znači da mi znamo kao izgleda biti slepi miš?

Možemo li da uz pomoći napredne, idealne neuronauke učiniti da neko ko nikada nije pomirasao ružu zna kako miriše ruža, da neko ko nikada nije video plavetnilo nauči kako izgleda videti plavo nebo, da neko ko nikada nije osetio ukus vina nauči kako izgleda kušati vino? Ako je odgovor na ova pitanja negativan onda u doživljaju postoji nešto nesvodljivo na neurofiziološki događaj. U tom slučaju mentalno stanje M ima neko svojsvo R koje se ne može pripisati neurološkom stnju N pa po Lajbinicovoj teoriji identiteta izlazi da M i N nisu identični. Precizno govoreći kada znamo (kušamo) neko mentalno stanje M mi znamo nešto više, nešto što ne možemo znati na osnovu znanja neurološkog stanja N. Grahek obašnjava da se “Asimetrija u istraživačkoj perspektivi prvog i trećeg lica ogleda u tome što se mentalna stanja javljaju u bitno različitom svetlu zavisno od toga da li ih ispitujemo sa stanoviša posmatrača ili, naprotiv njihovom ispitivanju prisutujemo s iskustvenog, odnosno subjektivnog stanovišta”[4], pa se može zaključiti da objektivističkim istraživanjem nikada nemožemo saznati samu suštinu nekog metalnog stanja, nekog doživljaja. Da nismo u stanju da vidmo boje, osećamo mirise, ljutima se i volimo, nikakva neuronauka ne bi bila u stanju da nas nauči šta su boje, mirisi, emocije.

Ovakvi i slični argumeti navode nas na zaključak da mentalistiki jezik nije moguće funksionalno zameniti neurološkim, objektivistikim i bihevirolanim a da se tom prlikom ne izgubi onaj, za nas najzačajniji deo sadržaja tih pomova, odnosno da naš egzorcizam nije uspeo i da duh, bez ostatka nije moguće svesti na telo. Uprkos velikim naprorima fizikalistički orjantisanih filozofa razlika između duha i tela nije prevladana a psihologija može da odahne jer rasprave koje su vođenene pokazuju da ima jednu samo za nju rezervisanu teritriju, teritoriju subjektivnog doživljaja.

[1] Isto, str. 43.

[2] R. Rorti, Contemporari Philosophi of Mind, str. 335.

[3] E. Jackson, Ephiphenomenal Qualia, str. 127.

[4] N. Grahek, isto, str. 61.

Učitaj još

Legitimnost subjaktivnog doživljaja kao predmeta (ne)naučne psihologije

 

Ako je na osnovu ponuđenih razmatranje previše smelo i neopravdano zaključiti da su mentalni entiteti nezavisna klasa postojanja, kao što je to verovao Dekart, onda se bar verovanje da njih nije moguće svesti na neurofiziološke korelate ni na ponošanje čini plauzibilnim i taj stav preovladava današom filozofskom scenom. Nažalost ili srećom egzorcizam nije uspeo, bar u mekom značenju te reči što znači da objektivistička i neurofiziološka istraživanja mentalnih stanja neće biti dovolja. Bez subjektivnog duživljaja bola, boje ili emocija mi ih ne bi smo mogli prepoznati. Subjektivističko, fenomenološko pručavanje mentalih pojava dakle, ne može biti zamenjeno niti potisnuto neurološkim, objaktivističkim proučavanjem. Štaviše neurofiziološka, nomotestka i ostala “tvrda” istraživanje niti se mogu sprovesti niti se mogu razuzumeti bez mentalističkih pojmova zasnivanih na subijativnom doživljaju pojedinca.

Smatram da je ovim psihologija dobila svoje autentičan predmet izučavanja i da se subjektivne metode poput introspekcije, fenomenloške analize, idiografske motode i sl. mogu i moraju razvijati paraleno sa nomotetskim teorijama i neuronaukom i da svoj veliki značaj naročito nalaze korz kliničku psihologiju i psihoterapijsku praksu.

Da li ćemo subjaktivistički orjentisanu, često spekulativnu[1], nekad spiritualno i filozofski nadahnutu, fenomenološku, introspektivnu, idiografsku metodu smarati naučnim, nenaučnom ili pseudonaučnom zavisi od naše definicije nauke i nenaučnosti i pitanje je koje, čini mi se više nije od velikog značaja. Važno je to da ćemo ili prihvatiti jedan specifičan stil u psihologiji koji je razlikuje od drugih nauka kao legitimno naučno sredstvo ili ćemo promovisati ogroman socijani značaj nenaučnog ali profesionalnog pristupa psihologiji i njeno legitimno pravo na postojanje pored naučne što će u slučaju psihologije biti način da zaštitimo društvo od nauke, kako glasi naziv poznatog Faerabendovog članka.

Iz ovih razloga priklanjam se shvatanjima poznog Faerabenda po kome nemao opravdanja da jednu paradigmu predpostvljamo drugima već je bogatstvo paradigmi generalno dobro za nauku kao što je umereni liberalizam svakako bolji za društvo od radikalnog konzervativizma, o čemu nas krvlju miliona nedužnih žrtava isisana istorija jasno uči.

Psihologija, kao ni druge nauke, što se danas u eri postmedernog sveza čini jasnim, neće moći izvan spekulacije i subjaktivističke fenomenologije. San o potpuno izvesnom znaju koji su toliki filozofi grozničavo sanjali, danas se čini prevladanim. Moć i epistemoliški status nauke bili su precenjeni i čovečanstvo sada za to plaća vrlo vosku, pre svega eknomsko-ekološku cenu. Kako su upozoravali pripadnici Farnkfurtskog kruga socijologa, Maks Horhajmer[2], Teodor Adorno i drugi nauka je samo instrument u rukama čoveka koji mu može dobro služiti ali ga može i odvesti u propast ako joj čovek dozvoli da mu um bude sveden na njen puki instrument, po onoj narodnoj poput vatre i vode naučna tehnologija i instrumentalitacija uma je dobar sluga i veoma zao gospodar.

Verujem da će psihologija i naročito psihoterapija kao jedan njen prektični derivat uvek ostati na misteriznoj i nedovoljno jasnoj zemlji između umetnosti, filozofije, etike, estetike i nauke, zemlji koja neće dozviliti da naš um bude do kraja instrumentalizovan. Napetosti između duha i tela, nauke i ne neuke, objaktivnog i subjaktivnog, racionalnog i intuitivnog, instrumentalnog i kritičkog uma izgleda nemaju, i ne treba da imaju svoje rešenje. Upravo takvo razmišljanje možda je za psihologiju i njaplodnije i možda bi baš psihologija mogla da bude ključni argument za prihvatanje činjnica nedovršenosti čudnovate ljudske egzistencije.

[1] Setimo se sjanih terija Frojda, Junga, Froma, Dalera, Eriksona.

[2] Maks Hrorhajmer, Kritika instumentalnog uma.

Učitaj još

Literaputra

 

Slobonad Žunjić, Aristotel i henologija.

Platon, Država,Kultura, 1969, Beograd.

Dekart, Meditaje o prvoj filozofiji, Plato, 1998. Beograd.

Tomasu Kunu, Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd.

Svetozar Sinđelić, Kumulativnost i revolucija i nauci, FDS, 1997. Beograd

Pol Faerabend, Kako zaštititi društvo o nauke, Filozofija nauke, prirpdio Neven Sesardić, Nolit, Beograd.

Kelvin S. Hol i Gardner Linzi, Teorije linosti,Nolit, Beograd

Stanislav Fajgelj, Uvod u psihologiju, CPP, 2014, Beograd

Nikola Grahek, Materija, svest i saznanje, FDS, 1990. Beograd.

  1. Rorti, Contemporari Philosophi of Mind, Synthes, 53, 1983,
  2. Jackson, Ephiphenomenal Qualia, Philosophical Quarterly 32, 1982.

Maks Hrorhajmer, Kritika instumentalnog uma, Prometej, 1988. Zagreb.

2021-03-27T12:08:21+00:00

About the Author: