Dalje bismo moj prijatelji i ja mogli voditi raspravu i svađati se oko subjektivnosti i objektivnosti, o tome kako ja više volim ljude koji manje sude a više pokazuju empatiju a on smatra da takvi ljudi samo izbegavaju da zauzmu stav i preuzmu odgovornost. Drugim rečima, naše rasprave koje vodimo na “teorijskom” nivou, često su prikrivanje naših neposrednih doživljaja i osećanja. Kada bih govorio o empatiji i suđenju, ja bih se sa mojim stavovima snažno identifikovao, jer bi u njih pretočio sva moja neizgovorena osećanja koja su se desila između mene i mog prijatelja, kada sam se osetio povređenim njegovim suđenjem i nastojanjem da se stavi u poziciju iznad, u poziciju nekoga ko ne bi pogrešio, ko zna istinu.

Sa druge strane, naši bulšiti su možda često naši pokušaji da ne budemo previše direktni, odnosno da zazdamo svoju ljutnju. Bulšit je možda jedna vrsta odbrane, pasivne agresije koja ima svoje mesto, jer izražava naš stah da ćemo drugog povrediti ili naš osećaj nemoći, ili naše traženje načina da drugog zaštitimo od svojih intenzivnih osećanja.

“Mislim da je takvo postupanje potencijalno povređujuće za drugog. Pokajao sam se što sam u tome učestvovao i ne želim da ubuduće budem deo odlučivanja o tim pitanjima.”, kaže mi kolega koji se bori sa svojom ljutnjom na mene i svojim osećajem povređenosti  zbog načina na koji sam postupio prema trećoj osobi, neželeći da sada on mene direktno diskvalfikuje i povredi. On želi da izrazi sebe, ali se trudi da vodi računa o meni i u tom škripcu traži zaobilazne načine da mi prenese svoju poruku a da ne bude grub, da se sam nosi sa svojim osećanjima, da me ne optereti svojim osećanjima, a da ipak postavi svoju granicu i da mi saopšti ono što mu je važno.

Srodni koncepti su: abautizam, manipulacija, čiknšit, elefantšit.