Knjige kojima se svi dive su one koje niko ne čita.

Anatol Frans

U knjižarama i naročito na internetu imamo poplavu knjiga i tekstova o anksioznosti i ostalim mentalnim teškoćama. Ovaj tekst bavi se pitanjem pravih odabira i daje praktične savete o tome kako razlikovati popularističku, lošu literaturu koja nije od pomoći od dobrih tekstova i literature koja je važan deo našeg rada na sebi.

Kada smo pritisnuti simptomima anksioznosti ili kada se pojave napadi panike, mi smo obično usmereni na same simptome jer želimo da oni prestanu kako bismo mogli da nastavimo da i dalje normalno živimo svoje živote. Nesvesni da je upravo način našeg života i našeg odnosa prema sebi i drugima uzrok povišene anksioznosti, želimo brzo rešenje koje će ukloniti simptom. Simptomi anksioznosti ili panike, međutim samo su vrh ledenog brega, samo ona najuočljivija poruka koju nam šalje naše biće. Simptom je alarm da je negde u nama požar i da smo potrebni sami sebi. Ako bismo prosto uklonili simptom, što srećom nije moguće, to je isto kao kada bi prosto ugasili alarm čiji nas zvukovi nerviraju, a da pri tome nismo pokušali da otkrijemo gde je požar i kako ga valja gasiti.

Kada nam se pojave simptomi anksioznosti i naročito panike, mi se obično najpre okrećemo kvazipsihijatrijskoj literaturi na internetu, kao što čitamo koji su simptomi neke bolesti da bi videli od čega bolujemo i kako se ta bolest leči. Mentalne teškoće međutim sasvim su različite od ostalih bolesti i isčitavanje simptoma u pokušaju da sami sebi postavimo dijagnozu neće nam ni malo pomoći. Prva grupa literature koja nije od pomoći kod anksioznosti i panike je literatura koja nabraja simptome i daje stručne nazive naših stanja.

Kako su mentalne teškoće različite prirode od drugih bolesti, precizna dijagnostika da li “bolujemo” od ovog ili onog poremećaja neće nam biti od pomoći kod samopomoći. Naprotiv iščitavanje ovakvih spiskova simptoma može dovesti do pogoršanja stanja i “pojave” novih simptoma.

Simptom je način naše psihe da izađe na kraj sa nečim. Na primer ako ste dobili napad panike to može biti način vaše psihe da izađe na kraj sa viškom energije nezadovoljstva. Da niste dobili napade panike možda bi ste dobili ekcem ili astmu. Simptom dakle nije problem, simptom je rešenje! Tada nam je potrebno da iznađemo nova, kreativnija, zdravija rešenja a simptomi se tada sami povlače. Knjige i tekstovi koji popisuju simptome neće nam u tome pomoći.

Druga grupa literature koja je od male ili nikakve pomoći je jedna vrsta popularne psihologije koja veruje da se svi problemi mogu rešiti brzo, pozitivnim načinom razmišljanja, kontrolom misli, reči, snagom volje i slično.

Problem anksioznosti ne može se rešiti brzo, osim ako zanemarimo signale koje nam naša duša šalje, a tada se problem uskoro vraća u još snažnijem obliku. “Stručnjaci” koji nude brza, efikasna, potpuna i garanotovano proverena rešenja, samo koriste marketinški trik, nude nam ono što bismo mi želeli kako bi nam prodali svoje knjige, seminare i slično. Sva literatura koja nudi nove, brze i apsolutno efikasne pristupe u borbi sa anksioznošću uglavnom je bezvredna, pa čak i štetna i sračunata na dobru zaradu. Ubeđivanje sebe da je sve u redu, da nema potrebe da mislimo ili osećamo negativno, da je život lep i da treba stalno da se smejemo i da se radujemo jer smeh leči sve probleme, neće nam mnogo pomoći kod teškoća sa anksioznošću.

Takva literatura zapravo parazitira na snazi ubeđivanja i time nipodaštava, potiskuje i odseca naše simptome umesto da ih shvati kao poziv ka procesu samospoznaje i postepenog menjanja odnosa sa sobom i načina življenja koji traje čitavog života i predstavlja jednu vrstu traganja za svojom životnom filozofijom i ličnim vidom spiritualnosti.

Literaturu koja je dobra za rad na sebi dakle, prepoznaćemo po tome što ne stavlja akcenat na gotova i brza rešenja niti se bavi pukim nabrajanjem i opisivanjem simptoma. Ova literatura, suprotno, navodi na razmišljanje, postavlja nam zanimljiva pitanja o nama samima, pomaže nam da shvatimo sebe i svoje unutrašnje procese, pruža nam polja za identifikaciju, prepoznavanje sebe i otkrivanje sebe.

Ova literatura nas navodi da se vratimo problemu i shvatimo sebe, pogledamo ispod njegove površine. Čitajući je osetićemo kako se naša shvatanja šire, kako se način našeg razmišljanja menja, kako usporava našu žurbu, kako nas povezuje sa našim osećanjima itd.

Osećaj da bolje razumemo sebe i svet, osećaj da ulazimo u tajne svoje duše i duše sveta stvaraće u nama osećaj zadovoljstva, pa je zadovoljstvo i mir za vreme čitanja još jedan pokazatelj da smo pronašli dobru literaturu.

Od celog korpusa popularno psihološke literature za samopomoć i brzu promenu života mnogo više cenim književnost i lično verujem da dobar pisac poznaje ljudsku dušu mnogo bolje od svakog naučnjački orjentisanog psihologa ili kouča koji vas ubeđuje kako je postao najbolja verzija sebe.

Čitajući tako na primer Andrićeve pripovetke ili Nečistu krv, Bore Stankovića mnogo sam više naučio o psihologiji nego studirajući psihologiju, mnogo puta sam se iz duše isplakao, došao sam u kontakt sa mnogo doživljaja, razmišljao sam o svojim korenima i svaki put izlazio sa novom snagom, ozaren, osećajući kako kroz novo i duboko razumevanje više pripadam svetu, životu sebi samom, uz sav bol i svu radost koje iskustvo življenja nudi.

S obzirom da nismo svi na istom nivou niti istog senzibiliteta i obrazovanja, za nas dobru literaturu prepoznaćemo po tome što osećamo da nam čitanje nešto daje, da nešto dobijamo, što je praćeno osećajem zadovoljstva i utiskom da prepoznajemo sebe na stare i što je još važnije nove načine, da vidimo sebe i život na načine koji su nam bili blizu, ali nam je bilo teško da ih artikulišemo u reči. Kako napredujemo kroz samospoznaju i filozofiju života, kako postajemo otvoreniji i integrisaniji, stabilniji, širi, mudriji, tako će se i naša literatura menjati od konkretne i savetodavne ka suptilnijoj i onoj koja otvara um i nudi samospoznaju.