Anksioznost i prisilne misli – lično iskustvo

Anksioznost i negativne misli su uobčajen, svakodnevni pratilac svakog od nas, samo ih možemo biti manje ili više nesvesni, možemo ih jako potiskivati, a nekad ih uopšte i ne primećujemo iako su one tu. Navešću jednu običnu situaciju iz mog svakodnevnog života i opisaću kako koristim neke od jednostavnih tehnika da bi brzo pomogao sebi u toj jednostavnoj situaciji.

Sklon sam anksioznosti i mnogo od onoga kroz šta prolazim kod mene pokreće negativne misli. Evo kako to izgleda na jednom banalnom primeru i šta činim da bi sebi pomogao. Opisaću spontanu kombinaciju tehnika koja se sastoji iz izlaganja sadržaja kojih se plašim, osvešćivanja strahovanja i stanja u mom telu, vežbi disanja, vežbi relaksacije, vežbi vizualizacije i vežbi prizivanja sistema podrške u svest.

Gužva u saobraćaju

Stanujem na periferiji Beograda i veoma volim vazduh koji je ovde čistiji i prirodu koja okružuje moje naselje. Ovaj izbor, međutim ima svoje cene. Skoro svkodnevno vozim do Vračara kroz užase gužvi u saobraćaju koje su ponekad zaista nesnosne. Puno vremena provodim u kolima. Kada vidm gužvu u saobraćaju, pomislim da neću stići na vreme. Iako osećam nelagodu u vezi sa tim da ću morati da telefoniram i obaveštavam klijente da kasnim, ta nelagoda nije neizdrživa i ja ne mislim da će mi oni to uzeti za zlo. Osim toga to se dešava izvanredno retko. Iako osećam nelagodu ona nije strašna i ja mogu da je podnesem. U sledećem trenutku otpuštam tu negativnu misao i udubljujem se u prijatnu muziku koju čujem sa radija. Udahnem duboko i opustim se (prethodno sam primetio da mi je telo u blagom grču a u grlu knedla). Pevušim. Počinjem da razmišljam o nečem drugom. Povremeno ponavljam nekoliko dubokih udisaja i ponovo svesno opuštam mišiće. Fantaziram kako sam letos sedeo na obali mora dok je moje telo milovao blag, topao vetar, udisao sam slan vazduh, gledao u plavetnilo i pratio pogledom male bele brodiće koji se sporo kreću po pučini.

Hoće li me napustiti

Umesto toga kod prisilnih misli mogao bih dalje razmišljati o tome kako će moji klijenti pomisliti da mi nije stalo do njih, da sam neodgovoran, da ne poštujem njihovo vreme. Mogli bi me kritikovati ili loše govoriti drugima o meni, mogli bi me napustiti i ja bih mogao ostati bez posla.  Znam međutim da to nije realno. Čak i ako bi se neko od mojih klijenata naljutio, mogli bismo ispitati kako se oseća, i da li je taj osećaj ugroženosti deo nekog drugog odnosa (npr, tata me nije video). Mogu, dakle tome prići kroz psihoterapiju. Nije realno da se on oseća toliko ugroženo zbog jednog mog kašnjenja. Mogli bismo ispitati šta je tu zapravo po sredi. Onda znam koliko ove seanse znače mojim klijentima i verujem da su spremni nešto i da istrpe i da će imati razumevanja.  Kada sam suočen sa prisilnim mislima ja prizivam sisteme svoje podrške. Mogu se setiti klijenata kojima sam pomogao i njihove zahvalnosti. Tada osećam kako mi ova sećanja vraćaju osmeh na lice. Prisećam se anegdoti i smešnih situacija iz rada sa klijentima koje sam voleo. Sećam se svojih učitelja i njihovog zadovoljstva mojim napredovanjem, njihove vere u mene i njihovih pohvala. Prisećam se posvećenosti, odgovornosti i ljubavi sa kojom radim svoj psihoterapijski posao. Tada osećam kako moje srce obuzima topli osećaj vere u moj put i moju misiju. Kada se okružim sistemima podrške (uspesima iz prošlosti, učiteljima, prijateljima, osećanjima posvećenosti i vere koja mi mnogo znače), moje raspoloženje se menja a moje prisilne misli slabe ili se menjaju tako da osećam da sam dovoljno jak da nosim sa sobom svoje strahove.

Podržite se dobrom ogranizacijom

Vremenom sam naučio i da se podržim time što ću krenuti čitav sat ranije, iako moja vožnja do posla obično traje 40 do 45 minuta. Tako sam naučio sebe da ne žurim, da budem strpljiv i kolegijalan prema drugim vozačima, jer imam lufta i ne moram da se borim sa vremenom. Ako se zaglavim, ovih 15 minuta bonusa je obično dovoljno da ipak stignem na vreme. Ako se ne zaglavim u saobraćaju, koristim tih 15 do 20 minuta da se malo opustim i odmorim pred rad, da skuvam čaj (kafu sam izbacio jer mi povećava anksioznost o čemu će biti više reći u članku koji se bavi anksioznošću i ishranom), provetrim prostor, pogledam beleške sa prethodnih seansi.

Kao ni anksioznost, nije dakle moguće da negativne misli potpuno nestanu, ali je moguće da se tok promeni i da njihov intenzitet oslabi. Kao i anksioznost, tako će i negativne misli uvek biti deo nas, ali je moguće da ove misli prestanu biti prisilne. Moguće je da osetimo da smo dovoljno jaki i podržani da idemo napred i radimo uspešno noseći na plećima breme straha koji je sastavni deo života.

About the Author: 

2018-06-12T12:20:23+00:00

About the Author: