Anksioznost i naši roditelji

Vaspitni stilovi koji prouzrokuju anksioznost

Roditeljstvo je svetinja u koju je nezgodno dirati, naročito u sredini kao što je Balkan, koja idealizuje roditeljstvo i porodicu. Porodice međutim nisu samo rajske sredine u kojima zaštićeni rastu anđeli. Porodice takođe imaju svoje demone, a ni deca nisu samo anđeli. Otvoren govor o tome, stoga je isto toliko lekovit kao i negovanje porodičnog poštovanja i ljubavi. Priznavanje istine je lekovito ma koliko istina bila strašna, isto koliko je negiranje istine toksično, makar tim negiranjem pokušavali da se zaštitimo.

Ima li na ovom svetu važnije, lepše ali i zahtevnije i teže uloge nego što je roditeljstvo? Roditeljstvo iz čoveka obično izvuče ono najbolje, ali i ono najgore. Deca nas jednostavno izvrnu na postavu i istresu iz nas kako naše najplemenitije porive, tako i naše najveće strahove i strepnje, ljutnje i nezadovoljstva. Žrtva koju kao roditelji podnosimo toliko je velika da deca nemaju šanse da nam je nadomeste. Zbog toga smo često tako snažno investirani u njihovu budućnost i njihove živote, jer imamo utisak da smo za njih žrtvovali veliki deo svog života. Iako su ovi procesi snažni i često nesvesni, oni su glavni način na koji kod svoje dece kreiramo sklonost anksioznosti.
Roditeljstvo, kao najvažnija i najodgovornija uloga, samo po sebi izaziva mnogo anksioznosti, straha, strepnje i nemira. Preokupiran brigama i strahovima naš roditelj nas ne vidi i na ovaj ili onaj način nije adekvatan za nas, iako toga obično uopšte nije svestan. Naši roditelji su naime mislili da nam daju ono najbolje. To na neki način i jeste istina. Naši roditelji dali su nam ono najbolje što su znali i umeli. To nažalost često nije ni izbliza dovoljno pa nam ostaje doživotni zadatak ispunjavanja onih potreba koje su ostale nezadovoljene. Ovaj tekst bavi se vaspitnim stilovima i načinima na koje su naši roditelji u nama kreirali sklonost anksioznosti.
Mnogo je nas kod kojih uzroci anksioznosti datiraju još iz detinjstva. Reč je o specifičnom roditeljskom stilu, ili nezdravoj klimi u kojoj smo rasli, prezaštićujućim ili negativnim i toksičnim roditeljima.

Anksioznost i Uplašeni (prezaštićujući) roditelj

Svet nije bezbedno mesto ni za odrasle a kamoli za decu.
Za malo dete sve je opasno. Stepenice prema kojima je potrčao, prljavi štap koji je želeo da podigne sa zemlje, ulica.
Za starije dete opasnosti su još veće. Neko bi ga mogao ukrasti ili mu nauditi ako samo izađe napolje. Osim toga da li će mu pasti napamet pentranje po drveću i da li će za loptom potrčati na ulicu. U školi se meša sa decom iz ko zna kakvih porodica. Ništa nije važnije od toga da bude dobar đak a programi su tako zastrašujuće obimni i suvoparni.
O tinejdžerima da i ne govorimo. Malo dete mala briga, veliko dete velika briga. Gde je, s kim je, šta radi?
Zaštitimo svoju decu!
Nikakvo čudo da su roditelji često prestravljeni. Uostalom kao roditelji zarobljeni smo bezbrojnim obavezama i hronična ekonomska neizvesnost nam stalno lebdi nad glavom. Besparica, besposlica, terorizam, razne boleštine vrebaju uokolo.
Anksiozne osobe naime često imaju anksiozne roditelje ili bar jednog od njih. Uplašeni roditelji ili makar samo roditelji koji detetu prenose previše obazriv pristup životu, prezaštićujući roditelji koji ne podstiču samostalnost kod deteta već stalno nastoje da ga zaštite i kad jeste i kad nije potrebno, pogoduju razvoju anksiozne osobe.
Ovakvi roditelji su uvek puni saveta od onih da se toplo obučemo i ne pijemo hladne napitke, do onih da pazimo šta jedemo, kako se ponašamo, kako smo obučeni. Oni su uvek zabrinuti za to kako će se dete (i kasnije odraslo “dete”) snaći u ovim ili onim okolnostima i da li će uspeti da učini sve na zadovoljavajući način.
Teško držimo svoje strahove
Ovakvi roditelji zapravo imaju problem da drže svoje strahove i da puste dete da greši, da pada, da rizikuje, da sreće svoja iskustva. Umesto da budu tu tako da dete može da odlazi i da im se vraća kada mu treba podrška, ovakvi roditelji stalno trče za detetom, jako se plašeći da ga puste. Pustiti dete da se samo snalazi za njih je nepodnošljivo.
Naša odgovornost
Hajde da se trudimo da radimo na svojim strahovima i nezadovoljstvima kako bi ih bolje držali i kako se naša anksioznost ne bi prelivala na našu decu. Hajde da se vežbamo da gledamo u njihove kapacitete i da ih ohrabrujemo da pokušavaju stvari umesto da ih sputavamo.

Anksioznost i Kritikujući roditelj

Uvek može bolje
Ovako ili onako deca su nespretna, nestrpljiva, uvek rade nešto pogrešno i ono što rade uvek bi mogla bolje. Neki roditelji sistematski šalju poruku da uvek može bolje. Veruju da time podstiču svoju decu i čine da ne budu uobražena. Zapravo ovakav roditelj je uplašen da dete neće uspeti u surovom svetu u kome je “samo najbolje dovoljno dobro”. Bilo da su otvoreno ili prikriveno ambiciozni, bilo da projektuju svoje ambicije na dete kako bi razrešili svoj osećaj neostvarenosti ili bilo da su samo negativistički i pesimistički nastrojeni, na ovaj način kod dece kreiraju puno nesigurnosti i utisak da nikada nisu dovoljno dobra.
Kritikujući roditelj stvara neadekvatno dete
Vaspitni stil koji redovno stvara vrlo anksiozne odrasle osobe svojstven je roditeljima koji su previše kritični, koji uvek imaju primedbe na detetovo ponašanje, koji su uvek nezadovoljni ili mogu imati visoka očekivanja i vrlo krute predstave o tome kako dete treba da se ponaša i koje rezultate treba da postiže. Kod ovakvih roditelja dete se oseća uplašeno i intimno veruje da neće biti voljeno ako ne zadovolji roditeljske zahteve. Kako su ovakvi roditelji često negativni i kritični i često vide ono loše a ne ono dobro, dete često ima doživljaj da je neadekvatno, što preraste u anksioznost, strah da neće zadovoljiti, prenaglašenu tremu, strah od intimnih odnosa, negativno procenjivanje sebe, sniženo samopouzdanje, smanjenu inicijativu, strah od socijalnih kontakata i strah od autoriteta. Ovakav roditeljski stil može stvoriti decu, veoma pametnu i veoma sklonu perfekcionizmu i previsokim očekivanjima od sebe.
Kombinacija kritikujućeg i prezaštićujućeg roditelja
Moguće su i kombinacije ova dva roditeljska stila i to na razne načine. Ponekad je isti roditelj preplašen, prezaštićujući i istovremeno veoma kritičan prema detetu. Ponekad je jedan roditelj prezaštićujući a drugi previše kritičan tako da dete raste u prelomu između dva vrlo različita sistema poruka i načina vrednovanja. Situacija u kojima jedan roditelj postavlja visoke zahteve i uvek je nezadovoljan a drugi podržava nesamostalnost i stalno strahuje nad detetom, te pokušava da ga zaštiti od svega i svačega može za dete biti vrlo konfuzna.
Urođena anksioznost
Još jedan problem kod anksioznih roditelja kao uzroka razvoja naše anksioznosti je i taj što imati anksiozne roditelje obično znači imati i urođenu anksioznost, odnosno nervni sistem sklon anksioznosti. Ova dva faktora obično se, dakle, kombinuju i to može značajno otežavati nastojanja da se anksioznost prevaziđe.
Neizgovorene pohvale
Svako iole zdravo dete na ovom svetu voli iskrenu pohvalu. Najtužnije je možda to što kritikujući roditelji najčešće uopšte nisu svesni svog kritikujućeg stava, niti koliko njihovo dete pati zbog stalne poruke da je neadekvatno. Čak i kada je zadovoljan svojim detetom, kritikujući roditelj to veoma retko deli. Tako pohvale ostaju neizgovorene. Sve ono što dete dobro radi se podrazumeva, a pažnju na dete usmeravamo samo kada je neadekvatno.
Naša je odgovornost stoga da gledamo u sve ono dobro što naše dete čini, u sve one male i možda nebitne stvari koje za naše dete ne moraju biti ni male ni nebitne, u njegov trud i dobru volju. Gledanje u detetu onog pozitivnog i adekvatnog, prepoznavanje i izgovaranje pohvala od suštinske je važnosti za samopouzdanje našeg deteta.

Anksioznost i Zavisni Roditelj

Treća vrsta roditeljstva koje stvara anksiozne osobe je zapravo podvrsta prezaštićujućih roditelja. To je što se obično zove zavisni roditelj. Naime iz raznih razloga naši roditelji nezadovoljni su svojim životom, svojim poslom, svojim brakom, svojom uspešnošću, svojim socijalnim statusom, svojim emotivnim životom. Usled tih nezadovoljstava roditelji su često skloni da neku vrstu kompenzacije za svoje nezadovoljstvo traže u deci. Pošto su oni patili i pošto nisu mogli drugačije, deca sada treba da učine da se njihove muke “isplate”. Takva deca moraju da završe fakultete i budu uspešni, moraju da budu srećni, moraju da nađu partnera koji je po ukusu roditelja ili čak moraju da svoje roditelje teše, da ugreju njihovu usamljenost, da slušaju njihove jadikovke. Takvi roditelji su po pravilu nesrećni a bili bi srećni samo da smo mi, njihova deca ovakva ili onakva, samo kada bi mi uspeli ovo ili ono.
Takvi roditelji opterećuju decu sobom i svojim životom, stvaraju nezdrava osećanja dužnosti, njihova deca, kao odrasle osobe obično osećaju kombinaciju sažaljenja i tuge, bespomoćnosti i ljutnje. Ljutnja je često usmerena prema roditelju koji igra ulogu žrtve ili prema drugom roditelju (obično ocu) koji je označen kao krivac za to što je majka nesrećna.

Anksioznost i Emotivno-nestabilni roditelj

Četvrta vrsta okolnosti u detinjstvu koja pogoduje razvoju anksioznosti su emotivno nestabilni roditelji. Život je složen i izazovan i veliki broj osoba zaokupljen je svojom ličnom dramom. Proganja ih osećaj neispunjenosti ili zatočenosti. Strahuju da bi mogli izgubiti ono što imaju. Veliki broj nas nezadovoljan je partnerskim odnosima i veliki broj brakova nefunkcionalan je do neizdrživosti. U ovakvim brakovima postoji mnogo međusobnog optuživanja, ljubomore, zavisti, osećaja da je neko pružio više a neko manje, da je neko nekoga prevario, zaveo, zarobio.
Roditelji koji se nezdravo sukobljavaju, svađaju, međusobno povređuju, prave scene, ratuju, rastaju, mire i ponovo rastaju, kreiraju kod svoje dece veliki osećaj bazične nesigurnosti. Dom je mesto gde stanuje dečije srce. Dom je osnova i baza a odnosi unutar porodice su temelj naše sigurnosti i poverenja u život i ljude.
Zaokupljeni svojom životnom dramom ovakvi roditelji ne primećuju način na koji sve to utiče na decu. Štaviše skloni su da decu nemilosrdno koriste u svojim intrigama.
U strahu da će izgubiti partnera, u osećaju da gube dom, uvereni da imaju pravo na ono što im je oduzeto, ovakvi roditelji često, mada nesvesno, pozivaju decu da stanu na mesto njihovih partnera.
Čim partnerski odnos ne funkcioniše dobro mesto partnera zapravo je upražnjeno a deca spontano i lako, naravno nesvesno i u želji da pomognu jednom od roditelja, staju na mesto partnera i pokušavaju da ga spasu.
Na ovaj način deca postaju predmet manipulacije i borbe između roditelja. Svaki od roditelja pokušava da pridobije dete na svoju stranu i da ga ubedi da je onaj drugi kriv zbog žalosnog stanja u njihovom odnosu.
Deca se obično pridružuju jednom od roditelja i počinju da mrze onog drugog. Deca zapravo preuzimaju uverenja i osećanja onog roditelja kojem su se pridružila i na taj način cepaju svoje srce i svoje polje.
Ovakva cepanja kasnije mogu uzrokovati veliku emotivnu nestabilnost i opštu nesigurnost. Ovakve okolnosti stvaraju u detetu mnogo straha od intimnih odnosa i pogoduju razvoju nesigurnosti i snažne socijalne anksioznosti.
Kada odrastu ove osobe obično ponavljaju obrasce emotivne pocepanosti koje su poneli iz detinjstva. Kako im se ne bi ponovilo strašno iskustvo cepanja, oni mogu biti skloni da se zaštite “socijalnom anksioznošću”. Smisao anksioznosti u ovom slučaju je da nas zaštiti od odnosa pre nego što se odnos uopšte i desi.
Ako žive u lošim odnosima roditelji bi morali da preduzmu krajnju odgovornost i učine sve moguće napore da decu ne uvlače u svoje sukobe. Ako su iole svesni da u svakom odnosu postoji odgovornost na obe strane mogu u sebi imati dovoljno podrške da izbegnu da se kod svoje dece međusobno optužuju, prihvatajući svoju odgovornost i krivicu.

Anksioznost i Odsutni Roditelj

Roditelji koji su odsutni, zanemarujući, prezauzeti svojim poslom pogoduju razvoj anksioznosti kod dece koja su stalno gladna njihove pažnje i podrške. Za primer možemo uzeti roditelje koji stalno rade, kako bi izborili bolji ekonomski status. Iako se ove osobe možda žrtvuju kako bi obezbedili bolje uslove, nekada u zaista teškoj materijalnoj situaciji, deca ovo doživljavaju na drugačiji način.
Poruka koju dete dobija od odsutnog roditelja je da nije dovoljno važno i vredno da bi zaokupilo njegovu pažnju. Roditelj može raditi i 12 sati dnevno, upravo iz ljubavi prema detetu i želje da mu obezbedi “bolji život”, ali dete neće biti u stanju da ovu ljubav prepozna i uzme kao ljubav.
Ljubav je pre svega pažnja! Ako nema kvalitetne pažnje i odnosa, ako nema autentične interakcije, otvorenosti i zainteresovanosti, dete će se osećati bezvredno i prazno.
Osećaj pomanjkanja vlastite vrednosti leži u samoj suštini anksioznosti. Ovakvi roditeljski stilovi kreiraju dosta anksioznosti kod budućih ljudi.
Prikrivena odsutnost
Roditelj može biti odsutan i na mnoge prikrivene načine. Roditelj koji je usmeren na dete samo kada ono radi nešto pogrešno (narod lepo kaže, privlači pažnju), takođe je odsutan roditelj.
Roditelj koji je previše usmeren i fokusiran na dete na neadekvatan način, bilo kroz svoje strahove ili nedostatak jasnih granica ili kroz svoju kritičnost takođe je odsutan na svoj način. O ovim vaspitnim stilovima već je bilo reči u ovom članku.

Strogi i kažnjavajći roditelj

Anksioznost i Strogi Roditelj

Roditelji koji su skloni grubom kažnjavanju dece batinama, koji gube kontrolu nad svojim besom i zlostavljaju decu po pravilu stvaraju anksiozne osobe. Ovakav odnos može u deci kreirati mnogo straha, bespomoćnosti, mazohizma, nedostatka samopouzdanja, omalovažavanja sebe, besa i osećanja nemoći i nepravde.

Užasna porka koja se na ovaj način prenosi deteu je da nije vredno postojanja. Ovakav vaspini stil kreira snažan osećaj nesgurnosti i bezbrednosti, pa je uz mnogtvo drugih problema koji iz njega mogu da proiziđu anksioznost gotovo nezaobilazno stanje.

Najveći broj osoba sa teškim zastojem u funckinostanju sa kojima sam radio imalo je upravo ovakvo detinjstvo. To su obično osobe sa spletom anksiznih simptoma, depresije, panike i drugih teškoća. Mnogo puta, kroz psihoterapiju, bio sam svedok razornosti ovakvog vaspitnog stila po ličnost.

Posledice sue obično ogedaju u nemogućnsoti da se ostvare stabilna i hranjljive intimne veze. Kada se uzme u obzir da je emotivno povezivanje ono što više nego bilo šta dosni osećaj smisla u naše života, osim ankiozne razumljivo je da se ovde četo razvije i depresivna simptomatologija. Depresija kao gubitak osećaja životnog simisla čest je pratilac socijalne anksioznosti.

Ima li šanse?

Umesto zaključka

Savršeno roditeljstvo ne postoji i greške koje su naši roditelji počinili u nastojanju da nas vaspitaju danas su izazovi za naš lični rast i razvoj. Da nisu počinili ove greške počinili bi neke druge. Mnogo je vremena, hrabrosti, razumevanja i životnog iskustva potrebno da naše roditelje prihvatimo onakvima kakvi jesu i da se pomirimo sa onim načinima koji za nas nisu bili adekvatni. Ovaj proces može biti značajan deo našeg psihoterapijskog rada na anksioznosti. Značajan deo psihoterapije može imati naziv naši roditelji i mi.

Bilo kako bilo, naši su roditelji odigrali svoje uloge najbolje što su znali i umeli. Sada je na nama da u ljubavi prema sebi i prema njima rastemo kroz izazove koji su nam od njih ostali u nasleđu.

2018-06-12T12:00:02+00:00

About the Author: