Anksioznost – Lično Iskustvo

Moja Priča

S jedne strane anksioznost je duh nemira koji unosi pometnju i nestabilnost, iscrpljujući nas kao groznica. Na drugoj strani anksioznost ima kvalitet olovne težine zabrinutosti.

Zabrinutost ispija snagu i polet iščezava. Najzad anksioznost donosi gorak ukus odgovornosti koja je toliko velika da ne možemo da je ponesemo. Pojavljuje se u vezi sa problemima koji nas prevazilaze.

Prema tome anksioznost je osećaj da nećemo zadovoljiti ono što se od nas očekuje. U svojim plećima se osećamo previše slabi i lomni da bi nosili ono što život na nas tovari.

U sva tri oblika anksioznost se može pojaviti kao doživljaj vlastite neadekvatnosti i samim tim kao osećaj uznemirujuće nedovoljnosti, manjka snage ili umešnosti i lomnosti pred nesagledivim silama i snagama života i sveta koji su izvan naše kontrole.

Osećaj neadekvatnosti i osećaj da su zahtevi života veći od nas, da nemamo šanse, da će stvari krenuti naopako, najčešće  ruku pod ruku idu sa osećajem da nas naša najbliža okolina ne razume. Kod anksioznosti, kao i u drugim unutrašnjim teškoćama obično smo totalno usamljeni.

 Stari znanac s ankisoznošću

Mogu otvoreno reći da sam sa anksioznošću, što kroz lično iskustvo, što kroz psihoterapijski rad sa klijentima. Imao sam priliku da je dobro upoznam i istražim i iznutra i spolja i iskustveno i kroz psihoterapijske teorije i kroz psihoterapijski rad na sebi i kroz psihoterapijski rad u ulozi psihoterapeuta. Tekst anksioznost lično iskustvo je pokušaj da vam prenesem lični doživljaj svih tih iskustava.

Pa ipak i dan danas me iznenadi hladnoćom svojih okova, kada ih odjednom otkrijem na svojim udovima, kada moje ruke i noge odjednom ispuni karakteristična slabost. Pojavljuje se niotkuda, kada sam iscrpljen životnim borbama, kada sam slab osetim je kao nalet hladnoće od koga zadrhtim. Grudima osetim bol a u grlu knedlu.

Plakao bih ali suza nema. Samo pustinja praznina, samo hladna noć koja izgleda tako dugo, kao da jutro nikada neće svanuti. Pozvao bih nekog u pomoć, ali mi se čini da nemam koga, da su svi u svojim životima, negde daleko, nedostupni.

Povremeni pratilac svačijeg života

Anksioznost je svakako povremeni, neprijatni pratilac svačijeg života, iako ima nas koji smo joj više skloni od drugih. Ovaj nenajavljeni gost po pravilu dolazio je u moj život kada ga najmanje želim, u trenucima velikih i važnih odluka, na prekretnicama ili u situacijama kada sam bio izložen nemilosrdnim naletima sudbine, događajima koje nisam mogao da kontrolišem.

Čak i više od toga, lično, sklon sam zabrinutosti, strepnjama i slutnjama, pa bih za sebe mogao da kažem da sam anksiozni tip. Uvek nastojim da predvidim mogući negativan ishod, kako bih ga predupredio. Sklon sam pesimizmu, nepoverenju, strahovanjima.

Nisam baš dete sreće

Nikada sebe nisam doživljavao kao dete sreće. Za sve što sam postigao morao sam da se dobro pomučim gutajući prilične količine straha od neuspeha. Spontano često vidim razne varijante lošeg scenarija, a nisu bile retke ni situacije u kojima mi se upravo dešavalo ono čega sam se plašio.

Svoju malodušnost retko sam delio sa drugima jer, kako to obično biva, nisam imao sa kim. Čudno je to i s anksioznošću često udružena okolnost da drugih obično nema kada su nam potrebni ili su tu na način koji nam samo otežava stvari, kritikujući i osuđujući ili pak zabrinuti, uplašeni i ispunjeni katastrofičnim očekivanjima, naročito ako su roditelji. Tako sam svoj skepticizam, pesimizam, strahove i malodušnost najčešće gutao sam, izlivajući ih zatim u jezero suza samosažaljenja i očaja.

 Srce anksioznosti je Usamljenost

Usamljenost i anksioznost nerazdvojni su demoni i tek nedavno otkrio sam da je demon usamljenosti, koji u savremenom svetu uzima epidemiološke razmere, zapravo samo srce anksioznosti. Pri tome usamljenost i samoća nisu nužno u vezi sa odsustvom drugih ljudi u našem životu.

Okružen porodicom, prijateljima, kolegama, čovek je ipak veoma sam, naročito u onim dugim, budnim časovima kada anksioznost gostuje u njegovom srcu. Drugi se najčešće ili plaše i više od nas pa ih moramo štedeti ili su zapravo nezainteresovani. Nekad su samo radoznali, ali im suštinski nije stalo. Ili će nam jednostavno reći “glavu gore, drugi su u sto puta goroj situaciji od tebe”, što je otprilike isto kao da nam kažu “ma ne foliraj se, nije ti ništa”.

Lično iskustvo sa anksioznošću imam pre svega kao čovek. Deo načina ljudskog postojanja je anksioznost. Tokom nekih periodima života moja anksioznost bila je veoma naglašena, naročito u detinjstvu i mladosti ali i kasnije, tokom perioda dugog i teškog dokazivanja u karijeri.

Još jedan izvor ličnog iskustva sa anksioznošću je rad sa klijentima koji su zbog anksioznosti došli na psihoterapiju. Često u kombinaciji sa napadima panike anksioznost je verovatno najčešći uzrok zbog koga se ljudi odlučuju za psihoterapiju.

 Malo Računa  vodimo o Mentalnom Zdravlju

O mentalnom zdravlju vodimo isto toliko malo računa kao i o telesnom zdravlju dok smo zdravi, pa čak i manje. Telesnom zdravlju pažnju počnemo posvećivati tek kada se razbolimo. A psihičke teškoće se u našoj kulturi ne priznaju, obavijene su velom stigme i ćutanja, sistematski se poriču, tako da obično čekamo da simptomi debelo uhvate maha.

Odluka da se potraži pomoć psihoterapeuta obično znači da je vrag odneo šalu i da su simptomi postali toliko jaki i ometajući da se naš narcizam slomio. Imao sam prilike da radim sa mnogo osoba kod kojih su se simptomi anksioznosti razvili u veoma značajnoj meri i sa mnogo osoba koje su godinama trpeli vrlo naglašenu anksioznost koja je snažno narušavala kvalitet njihovog života a da se nisu obraćale za pomoć.

Strah od (ne)uspeha

Veliki osećaj uznemiranosti i patnje koje su mi moji klijenti donosili kreirala je i kod mene mnogo uznemirenosti i straha da neću uspeti da im pomognem, da će biti razočarani i iznevereni, da moj trud, veštine i znanja neće biti dovoljni.

Ova vrsta anksioznosti s vremenom se značajno umanjila. Držim da je to posledica jedne decenije psihoterapijskog iskustva i svest da sam u mnogim slučajevima uspeo. Zahvalnost koju na taj način dobijam greje moju dušu. Čar psihoterapije je u tome što nudi mogućnost dubokog i iskrenog kontakta koji je hranjljiv i revitalizujući i za psihoterapeuta, ništa manje nego za klijenta. Nekada, čak često posle uspešnih seansi zadugo ostanem rastopljen u obostranom zadovoljstvu. Tada najintenzivnije osećam koliko moj život i moja profesija imaju smisla.

Pa ipak, povremeno se sećam onih slučajeva u kojima nisam imao uspeha. Prevrćem ih po glavi i tražim gde sam pogrešio, kao da je to samo do mene.

Velike odluke i anksioznost

Druga vrsta drugovanja sa anksioznošću u mom životu tiče se velikih odluka i važnih događaja, kao što je na primer najskorije bilo prelaženje na ovaj novi sajt. Moje kolege i ja uložili smo u njega beskrajne sate rada, nastojeći da implementiramo jedan sasvim novi dizajn koji je u skladu sa nekim principima geštalt psihologije, nastojali smo da ponudimo sadržaje u kojima ćemo iskreno i na još neviđen način govoriti o mentalnim teškoćama i psihoterapiji. Želeli smo da sa vama podelimo naša lična iskustva, želeli smo da svet mentalnih teškoća i psihopatologije učinimo ljudskim, pristupačnim i koliko je to moguće toplim. Želeli smo da u prvi plan izvučemo poetiku mentalnih teškoća i života koji je na ovaj ili onaj način ispunjen problemima, zastojima, iskušenjima.

Nepopularan pristup

Ovo je sve samo ne popularan pristup. Borili smo se pri tome sa bezbroj zahteva, primedbi, kritika i saveta koje su dolazile od strane dizajnera, SEO stručnjaka, programera, marketinških stručnjaka sa kojima smo sarađivali. Nastojali smo da njihovim savetima i kritikama izađemo u susret ali ne po cenu gubitka naše osnovne ideje. Sve se zajedno na kraju pretvorilo u jednu veliku neizvesnost i niko nije mogao da predvidi kako će sajt biti primljen u publici i da li će ispuniti svoje ciljeve, a toliko je rada i novca investirano u čitav projekat. Na kraju krajeva ja sam donosio najvažnije odluke. Kada je trebalo da se preseče ja sam sekao i samim tim preuzeo lavovski deo odgovornosti.

Bitan prijateljima čak iako pogrešim

Koliko god da verujem u ono što radim, stvari su suviše komplikovane, život je suviše složen i nema nikavih garancija. Ono što mi pomaže kada sam anksiozan pod teretom odgovornosti ove vrste je to što duboko verujem da će moji najiskreniji prijatelji i saradnici ostati uz mene, čak i ako nešto što smo naporno pravili skoro dve godine doživi fijasko. Kada na to pomislim oči mi se ispune toplim suzama. Znam da imam u svom životu nekoliko ljudi kojima bih u takvoj situaciji velikog promašaja bio bitan ja i to šta ja osećam i kako sam. Ima li išta veće što čovek može da poželi i da doživi.

Početak psihoterapije i osećaj anksioznosti

Ogromnu anksioznost osećao sam na počecima. Na primer na početku bavljenja psihoterapijom, kada sam još uvek radio u školi i kada je bilo potrebno biti, ne samo psihoterapeut već i menadžer i marketinški stručnjak. Sećam se koliko sam anksioznosti osećao dok sam sa jednim prijateljem pravio prvi sajt. Trebalo je da se javno pojavim sa svojim tekstovima, idejama, dizajnom, a ni ja ni moj prijatelj nismo stručnjaci u tim sferama. Sajt je na kraju odlično primljen, doneo mi je mnogo klijenata i pomogao mi da razvijem posao.

Sećam se svog prvog časa u školi, pred maturantima. Dobio sam dnevnik i trebalo je da izađem pred tridesetak nepoznatih tinejdžera i održim čas. Sećam se da sam drhtao u stomaku i da mi je jedino bilo bitno da ne primete da drhtim. Čas je ispao odlično i čitavo iskustvo rada u školi bilo je jedno od najlepših u mom životu.

Moja tribina i osećaj anksioznosti

Sećam se predavanja koje sam držao u velikoj sali doma kulture studentski grad, pred više od pet stotina nepoznatih ljudi. Reflektori su me zaslepljivali pa nisam mogao da vidim publiku, bio sam odsečen od straha, ostao sam nedorečen u mnogim stvarima, pravio sam previše digresija, gubio fokus i bilo mi je teško da se vratim na temu.  Ipak predavanje je odlično primljeno i posle sam dobio mnogo pisama zahvalnosti.

Počeci studija i anksioznost

Strašnu anksioznost sam osećao na početku studija iz filozofije. Literatura je bila toliko nerazumljiva da sam se osećao kao da čitam kineski, i istovremeno toliko obimna da bi bilo potrebno nekoliko decenija da se cela iščita. Ja sam disleksičan, čitam sporo, teško shvatam. Veoma mali broj ispita sam položio iz prve, a neke sam polagao i po tri četiri puta. Svaki put kada bih pao osećao bih kao da nikada neću uspeti da izađem na kraj sa tolikom količinom zamršenih informacija povezanih u složenu i veoma preciznu celinu. Pri tome sam zaista želeo da razumem o čemu se tu radi. Imao sam utisak da ću propustiti nešto veoma bitno ili da će me profesor pitati baš ono što nisam stigao da obradim. Bezbroj puta sam osetio da je studiranje filozofije za mene nemoguća misija.

Zbog šestice?!

Studirao sam dugo i konačno završio kao jedan od najboljih studenata. Uglavnom sam dobijao desetke. Međutim, moja ocena na poslednjem ispitu, veoma velikom i važnom bila je šest. To je jedina šestica koju sam dobio na studijama. Dugo sam vario tu šesticu. I danas kada se setim tog ispita osetim blagu uznemirenost.

Emotivni odnosi i osećaj anksioznosti

Moje drugovanje sa duhovima anksioznosti, međutim najviše je bilo u vezi sa nesigurnošću u emotivnim odnosima. Kada god sam nekog voleo ili bio zaljubljen smrtno sam se plašio da ću biti ostavljen. Taj strah uništio je nekoliko mojih veza.

Doživljaj anksioznosti u detinjstvu

Najintenzivniju, najdestruktivniju anksioznost ipak sam osećao u detinjstvu. Još od petog razreda nisam bio dobar đak. Jednostavno nisam se snašao, bio sam disleksičan i disgrafičan. Prva ocena koju sam u životu dobio bila je jedinica iz matematike. Dobio sam je po kazni tako što sam zakasnio na čas jer sam se zaigrao sa drugom u dnevnom boravku. Na kraju prvog razreda jedva sam bio vrlo dobar sa mnogo dvojki i ni jednom peticom. Moja učiteljica bila je nemilosrdna starija gospođa kojoj se nikako nije dopadao neuredan, zamazan klinac koji stalno sanjari i nikako da nauči da čita i da piše.

Velika želja ali su problemi bili veći

Vrlo uskoro pred kontrolne i pismene zadatke, iz kojih sam redovno dobijao jedinice, dobijao sam kolike u stomaku i prolive na nervnoj bazi. Niko nije shvatao da su problemi sa kojim sam suočen veći od mene i da pored moje velike želje i često velikog truda jednostavno nemam načina da zadovoljim. Nikome nije bilo bitno šta ja osećam i kako je meni. Grdili su me i kritikovali. Smatrali me lenjim i lošim. Terali su me da satima čitam naglas kako bih popravio čitanje a napretka gotovo da uopšte nije bilo. Lekcije od dve, tri strane za mene su izgledale beskrajne kao ledeni vrhovi neosvojivih planina. Dobijao sam snažnu poruku da sam neadekvatan i da od mene nikada ništa neće biti. Otac mi je govorio da ću postati đubretar. Bilo je zaista teško.

Mališan će se buditi sa bespomoćnošću koju oseća

Osećam da je taj zamazani i isprepadani đačić od koga se traži da preskoči planine, dok druga deca to ili rade sa lakoćom ili im se gleda koz prste, još uvek u meni. Savio se na stepeništu od grčeva u stomaku. Kući ga čekaju grdnje i emotivne ucene jer nosi novog keca. Moraće da ga sakrije kako bi izbegao omalovažavanje. Ali kec će ostati u dnevniku i svakim danom bivaće sve veći. Mališan će se buditi i legaće sa svešću o njemu. Niko neće znati šta u sebi nosi i koliko mu je teško u bespomoćnosti koju oseća. Jednoga dana kec će biti otkriven i računi će stići sa debelim kamatama, jer je, osim što je dobio keca, lagao i skrivao.

Dečak i Ja

Kada me danas obuzme anksioznost oko novih planina koje treba preskočiti setim se tog dečaka. Razgledam njegovu đačku knjižicu (vidi sliku). Često ga zagrlim u sebi i kažem mu da će sve proći i da će na kraju sve biti dobro a da će sve te silne kečeve zaboraviti. Oni će postati nebitni kao da ih nikad nije ni bilo. Imaće dobre prijatelje kojima će biti bitan on sam. Zagrlim ga čvrsto i onda plačemo zajedno. Donese olakšanje. Zatim ga odnesem u maštu i pozovem ga da se igramo. Pričam mu o životu koji će jednom živeti. Pričam mu o životu koji sada živim. Pričam mu da je voljen i poštovan i da drugi prepoznaju njegove kvalitete. On širi osmeh i srce mu je ispunjeno radošću. Tada zaspimo u spokoju. Znamo da je sada srećan i ponosan.

Danas

I dan danas u velikim grupama, kada treba da uzmem reč, osećam kako mi srce lupa. Naročito ako želim da iznesem neslaganja ili kritike. Krv mi pojuri u glavu i verovatno se zacrvenim. Okolina obično ništa ne primeti a ni ja ne obraćam mnogo pažnje. Nasmešim se u sebi i pomislim: moje srce je tu, udara ritam mojim rečima da bi ih obojilo mojom srčanošću.

Autor: Nikola Krstić

Kontaktirajte nas…

2018-09-18T17:53:51+00:00

About the Author: