Kobija, mog jazavičara, deca naprosto obožavaju. I koliko god ga deca vole, toliko je on za njih nezainteresovan, naročito napolju gde ima toliko važnih mirisa u travi. Beži on od njih i njihovih ručica nemilostivo. Beži baš onako kao što od nas u životu beži sve ono što je naoko tako privlačno, a o čemu ništa ne znamo osim da bi smo ga želeli posedovati.

Tako bi i ovog proleća kada Kobi i ja, na jednoj livadi nabasasmo na radoznalog i bistrog dečaka. Dečak, od svojih možda osam godina, ostavi društvo i pritrča, u nameri da ga pomazi. Kobi ustuknu pred njim i šmugnu u stranu.

– Zašto beži?

Uzviknu dečak iznenađeno.

– Ne poznaje te.

Odgovaram mu smešeći se.

Mališan me gleda zbunjeno. Sluti šta hoću da mu kažem, ali nije mu baš do kraja jasno. Zamišljen je. Širi svoje bistre plave oči.

– Da li bi ti pobegao kada bi neki nepoznat čovek odjednom pokušao da ti priđe?

Pitam ga u nadi da će shvatiti.

– Bih.

Odgovara kiselo. Češka se po glavi kažiprstom desne ruke i žmiri na jedno oko. Razmišlja. Odgovor je razumeo, ali mu se očigledno ne sviđa. Umesto objašnjenja više bi voleo da pomazi psa, koji se već izgubio u visokoj travi tako da ga i pogledom jedva nalazimo.

U to mališan raširi svoje plave oči i reče ushićeno, kao da je upravo otkrio spasonosnu istinu.

– Ali ja nisam čovek! – ja sam dete.

Gledao je moju zbunjenost s toplom ubedljivošću i nadom u očima.

– Nisi dakako. Reci mu to sledeći put. Siguran sam da će ti poverovati.

Nagrađujem ga osmehom dok mi u srcu odzvanjaju te drage i smešne reči. Ni ja nisam čovek, mislim u sebi dok ga gledam kako se vraća šarenom carstu igre u kojem je sve vrlo stvarno a opet nije onako kako će jednog dana postati, onog dana kada jedan dečak postane čovek.

Nikola Krstić – Priče o psima i ljudima