Psihijatrija sve fobije deli u tri grupe, agorafobije, socijalne fobije i specifične (izolovane) fobije. Fobije su veoma bogate i zanimljive po svojim simptomima, a zajedničko im je strah od nekih situacija ili objekata.

Osnovni simptom agorafobije je strah od izlaska iz kuće, strah od boravka na javnim mestima. Agorafobija se smatra najrasprostranjenijom i u velikoj meri može narušiti naše funkcionisanje. Često se javlja u kombinaciji sa napadima panike. Iz tih razloga ovoj temi ćemo posvetiti posebnu pažnju u ovom članku.

Socijalna fobija je strah od društva ljudi. Najčešće se javljaju simptomi straha da ćemo u društvu ispasti glupi, da će nam se drugi podsmevati, da će primetiti da smo drugačiji i neobični, da će zaključiti da imamo psihičkih problema.

Kada se zagledaju dublje u sebe, osobe sa socijalnom fobijom obično nalaze da se zapravo boje odbacivanja, omalovažavanja, nipodaštavanja.

Osobe koje su razvile simptome agorafobije obično s vremenom razviju i simptome socijalne fobije.

Simptomi specifičnih, izolovanih fobija su strahovi od nekih specifičnih objekata, bića ili čak radnji. Na primer strah od pauka, strah od psa, strah od lifta, strah od visine, strah od ljudi sa bradom, strah od kuvanja, strah od bacanja nepotrebnih stvari, boravka u javnom toaletu…

Specifične fobije veoma su raznovrsne i gotovo da nema objekta, bića ili situacije kojih se čovek ne može plašiti na sistematski način.

Kod specifičnih fobija radi se o pomerenom strahu. Na primer Snežana se boji pasa. Na psihoterapiji ona je otkrila da se zapravo boji agresije. S jedne strane boji se agresivnih reakcija drugih ljudi a sa druge strane boji se ispoljavanja sopstvene agresije.

Psi, kaže Snežana istražujući svoju fobiju na psihoterapiji, izlaze iz mraka i pojavljuju se iznenada. Odjednom zalaju ili čak mogu napasti i ujedati bez upozorenja. Kroz psihoterapiju otkriva da se zapravo na taj način ponašala njena mlađa sestra. Napala bi je iz čista mira i često čak bila fizički agresivna prema njoj. Dok su bile male doslovno ju je ujedala kada se sukobe.

Simptomi koji pripadaju različitim vrstama fobija mogu biti izmešani na najrazličitije načine. Na primer, Marko se plaši većeg društva. Ako je društvo nepoznato tim je njegov strah veći. Oseća se vrlo neprijatno u javnosti, gde je velika gužva. Pri tome plaši se upotrebe escajga. Njegov strah je toliko jak da ne može da jede ako se za stolom nalaze nepoznate osobe ili ako ima više osoba za stolom. Neprijatnost kod njega čak izazivaju i beli čaršafi, salvete, tanjiri, zveckanje posuđa. Gostovanje na svadbi za Marka je nezamislivo.

Tako možemo govoriti o mešavini agorafobije, socijalne fobije i specifične fobije. Osobe koje pate od fobije svoj strah često šire na objekte, prostore, ljude, čak i mirise koji su međusobno u vezi. Milana se boji odlaska u supermarket i vremenom joj je čak počeo smetati i miris prodavnice, zvuk kase, šuškanje kesa.

Kako fobija ima tendenciju da širi svoje simptome veoma je važno raditi na svojim strahovima kroz psihoterapiju i na druge načine.

Agorafobija se najčešće javlja kao snažan, parališući strah da će nam se na javnom mestu desiti napad panike. Vreva ljudi, vrućina, zapara, nedostatak vazduha, masa koja se haotično tiska u svim pravcima provociraju ovu vrstu straha. Gužva ljudi koji nešto čekaju, na primer red na kasi ili izlaz iz bioskopa podstiče pojavu paničnih napada kod nekih osoba.

Izgleda da su po sredi mesta na kojima se lako javlja osećaj zarobljenosti, odnosno mesta sa kojih nije moguće lako i brzo pobeći. Osobe sa agorafobijom boje se da ako im pozli neće uspeti da se dokopaju sigurnog mesta bez ljudi (obično je sigurno mesto kuća) i da će zato svi biti svedoci njihovih slabosti i problema. Svi će obratiti pažnju na njih ili čak usled gužve neće moći da dobiju pomoć.

Reč agorafobija znači strah od otvorenog prostora (agore – trg), ali se ovaj pojam danas u psihijatriji shvata mnogo šire. Pod agorafobijom tako podrazumevamo strah od javnih mesta, gužve, strah od ulaska u prodavnicu i stajanja u redu, strah u prostorima sa mnogo ljudi (koncerti, bioskopi, pozorište, sajmovi), strah od prelaska ulice, putovanja autobusom, tramvajem, vozom, avionom, strah od mostova, frizerskih salona…

Paradoksalno, glavna opasnost kod osoba koje su razvile agorafobiju, ne preti od napada panike na javnom mestu. Glavna opasnost kod agorafobije preti od izbegavajućeg ponašanja. Kako bi izbegla suočavanje sa strahom ili napad panike osoba počinje da izbegava sva mesta koja su povezana sa strahom od gubitka kontrole. Ako se ne pristupi lečenju agorafobije, spektar situacija od kojih se doživljava strah obično se širi. Osoba obično u početku izbegava mesta na kojima je velika gužva a onda proširuje listu i počinje da izbegava odlazak u trgovinu, vožnju autobusom, izlazak na ulicu. U strahu da će nam poziliti na javnom mestu i da ćemo izgubiti kontrolu nad sobom i obrukati se, polako se povlačimo sve više i više i na kraju nam se može desiti da ne smemo da napustimo kuću. Osobe sa agorafobijom ponekad ne smeju napustiti kuću bez pratioca, bliske osobe u koju imaju poverenja. Agorafobija dakle teži da se razvija i da nam korak po korak oduzima slobodu sve dok se ne nađemo u pravom kućnom pritvoru zatočeni svojim strahovima.

U nastojanju da se bore sa agorafobijom, osobe postaju zavisne od svojih pratilaca, nose razne vrste talismana, važno im je da pri ruci imaju svoje lekove kako bi mogli brzo da ih uzmu a ponekad počinju i da izvode razne rituale kako bi se pripremili (u tom slučaju fobija počinje da se kombinuje sa kompulsivnim (prisilnim) radnjama, odnosno razvija se i opsesivno-kompulsivni sindrom). Fetišizam i razvoj opsesivno kompulsivnih sindroma, uz panični poremećaj najčešći su pratioci agorafobije. Tada smo skloni da se povučemo još više kako drugi ne bi opazili naša neobična ponašanja pa je moguće da se uz agorafobiju javi i neki vid socijalne fobije.

Kao i kod drugih fobija, suština agorafobije je u nesigurnosti. Iako toga ne moramo biti svesni, suštinski se ne osećamo dobrodošlim, kompetentnim, adekvatnim. Osećaj nedovoljne lične snage, prava na postojanje, zauzimanje mesta kreira osećaj straha od sveta, straha pred životom. U suštini osoba sa agorafobijom obično se negde u sebi plaši da nije dovoljno sposobna da izađe na kraj sa onim što život nosi, da nije dovoljno vredna da se ostvari i zauzme svoje mesto u društvu. Nesigurnost i strahovi obično se snažno potiskuju, menjaju svoj oblik i ponovo pojavljulju u vidu straha od gubitka kontrole nad sobom na javnom mestu. Osoba će jednostavno reći da ne zna šta joj je. Odjednom joj se na javnom mestu javila nelagoda, lupanje srca, preznojavanje, nedostatak daha, strah da umire ili strah da će poludeti. Kada se ovo iskustvo jednom pojavi, izbegavanje mesta sličnih onome na kojem se napad panike dogodio je prirodna posledica.

Agorafobija se najčešće leči kombinacijom psihijatrijskog i psihoterapijskog pristupa. Psihijatar najčešće prepisuje kombinaciju anksiolitika (lekova koji smanjuju anksioznost) i antidepresiva (lekova koji utiču na povećavanje nivoa serotonina u mozgu). Anksiolitici imaju ulogu da smanje napetost i subjektivni doživljaj strepnje. Antidepresivi imaju ulogu da učine da se osoba oseća stabilnije i sigurnije.

Kao i kod drugih mentalnih teškoća nije dobro agorofobiju lečiti samo lekovima. Lekovi neće reorganizovati našu ličnost i pravi uzroci agorofobije ostaće nedotaknuti. Stoga je važno da se ovaj pristup kombinuje sa upornom i posvećenom psihoterapijom. Psihiterpija ima za cilj da postepeno stvori jedan siguran odnos koji će biti podrška da se odpre do same suštine agorfobije i srodnih teškoća.